Повратак у Београд

Прошло је вече, родио се нови дан и починуо, а ја сам размишљао о својој, сада већ, бившој супрузи, о миру који ми је Дамаск открио. Био сам благодаран Богу и свом директору који ме је послао у ову земљу и град послом, а ја открио део себе. Провео сам вече и дан на истом месту на којем ме је професор Сајед оставио да средим мисли. Те вечери су стигли сви око девет часова. Суна и Павле су се затрчали ка мени.

– Јоване, Јоване, јеси ли се одморио? – упита ме Суна.

Гледао сам је збуњено. Професор ме је такорећи „покрио“ умором код своје деце.

– Јесам, Суна. Нешто ме је стигао умор, а и морао сам да се пакујем, већ сутра увече имам лет за Београд.

Павле и Суна сложише тужна лица тог тренутка. Стегли су ме обоје као клинци, говорећи ми да ми не дају да идем.

– Морам, заиста морам. Али, сутра ја вас водим на ручак, желим да проведемо једно дивно поподне. Чекам вас у Београду. – тог тренутка ме обоје пустише успокојени тим речима.

Те вечери сам се касно спаковао за сутрашњи лет назад пошто сам седео са професором на тераси.

– Жао ми је што идеш. Штета што нас посао везује за ствари и људе и после не можеш да пустиш. Штета што посао диктира човеково уживање – рече Ал Сајед.

– Знам, професоре, знам. Јесте штета. Теби и твојој породици неизмерно хвала. Враћам се пун утисака кући.

Ал Сајед дубоко уздахну и понови моју последњу реч. Ћутали смо обојица.

– Нађи свој дом, Јоване. Врати се. – рече са осмехом на лицу.

Сутрашњи дан је прошао необично брзо. Једино је нервоза коју сам осећао у стомаку била неизмерно тешка и дуга. На ручку сам опет имао онај осећај породице као када сам стигао у њихов дом. Оно што ми је фалило, налазио сам у потпуним странцима, и нашао. И, ти странци су постали моја породица. Постали су нешто за чиме сам касније патио више но за својим браком. Зато сам само јако стегао професора који ме је пољубио у главу. Окренуо сам се и похитао ка свом излазу за укрцавање. Сви су ме пратили погледом док је мој био упрт у земљу. Неколико суза кренуше једна за другом. Они су испраћали мене, ја сам испраћао дар Дамаска – свој мир.

damas-lights

Слетели смо у Београд око осам часова те вечери. Ухватио сам такси и отишао право у стан који се налазио у Микенској улици између  насеља Звездара и Медаковић.  Гурнуо сам кључ у браву и са шкрипом врата сетио сам се својих речи супрузи када смо отпочињали заједнички живот:„Срећо, па зар није потпуно природно да један археолог станује у Микенској улици?“. Била је нерасположена због локације нашег живота, а ја сам се на све начине трудио да је одобровољим. Осам месеци касније, сео сам на авион и отпутовао у Дамаск. Сада, по повратку је био празан. Осећало се у ваздуху и док још нисам закорачио унутра. Последњих месеци је стан некако био празан и хладан, сада још више. Сада су ме унутра чекале само успомене и жеље једног човека. На столу на којем сам оставио писмо и карту, сада је стајало парче папира и њене речи:„Ниси ти крив. Није ни до овог стана, ни до тога што пуно радиш. Ја сам проблем за наш брак. Ја нисам за ову причу. Буди срећан. Сара“. Мој дамаштански мир ме је лагано напуштао тих пола сата колико сам зурио у папир док га нисам згужвао и поцепао зубима. Нисам се мирио са тим да ништа није помогло. Схватио сам да ниједног трена нисам имао оно што сам мислио да коначно имам – породицу. Моје очајање је уступило место бесу, а врата и зидови мојим песницама.  Није било тог човека који би ме тог трена одговорио од алкохола. У кући га није било, зато сам истог трена изашао и упутио се ка граду тражећи локал и утеху за свој очај. Уместо тога сам пар сати иза поноћи добио батине од неке двојице рмпалија у кожним јакнама, а да се и не сећам зашто. Пијанство јесте деловало као јак анестетик, али, сам богами, осећао њихове ударце ногама све док се није појавио један човек зализане косе и кратке браде и наредио им да се склоне. Схватих да је то неко кога су они поштовали или га се бојали. Можда је требало и ја да га се бојим, али више није било сврхе. Тај човек се надвио изнад мене, добро ме осмотрио, уздахнуо кроз нос и дао ми руку да устанем. Глава ми је била обливена крвљу, али, није глава била та која је болела.

– Знаш ли где се налазиш?

Одмахивао сам главом држећи се за исту. Додао ми је пешкир и наставио – Онда не знаш ни ко сам ја, претпостављам? – упита и настави -Не знам како си се створио ни одакле си, али знам да она двојица раде за мене. Није баш препоручљиво ничим изазван рећи човеку у овом крају да гледа своја посла.

Покушао сам да кажем нешто у своју одбрану, али ме је зализани човек зауставио.

– Види, ти си или много глуп човек или имаш неки велики проблем. Пошто те држање одаје да ниси као већина оних који овде долазе, мислим да уопште ниси глуп, зато – шта је то што те мучи?

Био сам запањен овим човеком. Схватио сам да је на погрешној страни закона и да бих сада вероватно још добијао батине да је његов карактер другачији. Прибрао сам се и и кратко изговорио:„Мој брак..пукао је“.

– Схватам – рече климајући главом. – Ту ти не могу помоћи, жао ми је.

Дубоко уздахну па настави – Мој човек ће те одвести где год будеш рекао у знак извињења.

Устао је полако, закопчао дугме свог сакоа и пружио руку – Жарко се зовем. Жарко Јовановић.

– Јован – процедих кроз зубе.

– Чувај се, Јоване. Поздрављам те. Испред те чека мој човек, слободно му реци где да те одвезе.

Ушавши у аутомобил, схватих да сам био у неком локалу у улици Војводе Степе. Ишли смо ка Калемегдану. Небо над Београдом је постајало нестварно лепо тог јутра. Возач и ја нисмо ни једну реч разменили. Захвалио сам се при изласку из возила које је одјурило према Дорћолу. Калемегдан се будио. Долазили су локални продавци разних домаћих радиности, старих новчаница, продавци кокица и сокова. Било је још увек тако мирно да су се само чули точкови покретних тезги и цвркут хиљада птица којима је Калемегдан био дом. Недуго затим су се чула звона оближње, Саборне цркве у неколико наврата. До тада ми се глава већ била разбистрила од пијанства, чему је у доброј мери допринела главобоља узрокована ударцима. Тврђава је била окупана сунцем и песмом птица, свежим поветарцем, и лечила је претходну ноћ, али не и моју душу. Шетао сам скоро два сата, присећајући се шетњи са Саром. Напослетку, дођох близу места где сам је и запросио.

b2d36fd3397802e2b35a39eca8f691a7

Клупа на којој смо седели тада је била заузета. На њеном крају је седео седи свештеник и хранио голубове између окретања бројанице. Застао сам, устезао се, пошто-пото желео ту баш да седнем. Свештеник се окрену и благо ме погледа и даде ми знак да седнем. Лакнуло ми је. На крају, клупа је довољно велика за нас двојицу. Свако је тако седео за себе неко време. Та, „наша“ клупа је била цели позоришни комад у малом. Са леве стране је седео Божји човек, ситне грађе, коса и брада су му биле дугачке и седе. Лице му је одавало неки спокој и радост. Ја, са друге стране сам углавном изгледао као да ме је поплава избацила, нимало живота није било на мом лицу. Ту су биле маснице и празан поглед час у голубове, час у свештеника. То је постајало малко и непријатно. Пар пута ме је погледао и осмехнуо се. тада би ми, чини ми се, лакнуло, на трен бих све заборавио. Седели смо сигурно неких двадесетак минута тако када је старац пробудио моју отупелост својим смиреним гласом:

„Ех, како волим оваква лепа јутра. Просто, буде човеку жао што јутро прође, почну гужве и бука, разбеже ми се голубови, уплаше се. И, ја рано устанем па дођем овде, исто као и ти, синко.“

Нисам знао шта да кажем па сам само стидљиво климнуо главом. Чак ме је било и стид да кажем како нисам поранио већ се напио и побио претходне ноћи.

„И, тако ти ја долазим овде, учим се питомости и нежности од ових голубова. Шта ћу, кад се већ одавно нисам томе научио. Онда размишљам о томе колико још недостатака имам, па се исплачем, схватим да сам много грешан, онда се бојим. Бојим се, синко да ћу наљутити Бога, да ми неће отворити своја врата.“

Само сам га пажљиво слушао, размишљао о његовим речима. Ћутали смо пар минута, те се ја уплаших да ће свештеник устати и отићи, да ће однети и ово мало мира којим ме је обузео, па проговорих: „Знате, оче…ја не устајем због јутра ни због голубова. Ја сам човек са безброј проблема и још више мана. Ја сам због обести сада овде. Моје младалачко лудило ме није напустило, те ми је и надуло главу (окренух је и показах чворуге), успео сам да упропастим свој брак, тражио спасење истог далеко од њега самог, крио се иза посла у Дамаску. У цркву нисам ишао честито годинама. Не рачунам одласке због ископавања; да, бавим се старинама, археолог сам“. Тада приметих један благи, једва приметни осмех на његовом лицу.

beli-golub

„Много грешим, мало доброг чиним. Имам осећај да се губим.“ – у том тренутку ме је сустигла нека слабост, да ли због спознаје свега или комплетног очаја, не знам, али, тада сам почео да плачем. Плакао сам некако природно, као што деца плачу. Нисам ни приметио када сам се сагао и чело наслонио на ногу свештеника. Осетио сам његову руку на својој глави и између сопствених јецаја неразборито чуо:„…опраштају ти се греси…влашћу даном ми..“. Осетих неко чудно олакшање. По први пут сам се исповедио, а да нисам ни био свестан тога. Онај спокој који сам осећао код свештеника као да је прелазио и на мене. Чак сам почео и да се смејем. Утом ми један голуб слете на руку. Дрхтала је од узбуђења. Тада старац устаде и рече кроз уздах како би сада радо отишао у Дамаск да опет нађе Бога. Погледа ме значајно пре него се окрену и рече ми: „edhab ma’ Аllah ya Ibni, la taqlaq, etba’ roohak“.

У том трену над њим се надвијао бели голуб, сунце као да је само њега обасјавало. Мало даље притрчаше му жене рекавши му:„Благословите, Ваша Светости!“

Тек тада схватих да је то био Патријарх Павле. Тек тада осетих радост, заправо само делић радости коју ми је пожелео. Упамтио сам његове речи и, касније, опет у истом граду сазнао шта ми је рекао овај дивни Божји човек – „Иди с Богом, сине мој. Не брини, прати своју душу“.

Устах са клупе, погледах је још једном, и мирне душе се вратих у, наизглед, празан стан.

sun_and_rain_800

 

(Милици Катић)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s