Мали од палубе

Сједао сам на риви са пријатељима. Сатима смо препричавали доживљаје из дјетињства. Онај клињо у мени је имао своју тајну причу, као и сваки други клинац. Ово је све у повјерењу…

Када би ме моји дома ћерали на неку терапију (а, они мисле да ми је потребна), сва је вјероватноћа да бих је отпочео ријечима:“Зовем се Петар Радовић. Имам четрнаест година. Имам и оца и мајку, који су ме овдје и послали… Да, докторка, знам да то није важно, али…“. Срећом по мене, нису баш били сигурни треба ли ме послати на неке стручне разговоре са психологом. О томе ћу вам касније причати. Можда и нећу, схватићете све сами. Можда да ја посјетим тог психолога, ето, причам са самим собом некад. Добродошли у мој Котор.

serbia

*          *          *

„Петре!“ – викао би често мој отац. Често га ја не бих чуо држећи вазда којекакве слушалице на глави док бих играо разне стратегије и пуцачке игрице. Тада би и упадао у моју собу, дерући се на мене. – Ало, јеси ли глув? Што је с тобом, момче?

– Што ти је, стари?

– Даћу ја теби што ми је! По вас дан сједиш ту као клада и играш игрице. Иди и помози мајци нешто.

– Шта треба да се помогне?

– Па, сад кад питаш…треба, знаш…па, не треба ништа, кад боље размислим. – рече збуњено отац, па настави бурно – Ма, устај, иди шетај, трчи, уживај мало напољу. Ниси сунца ни плаже видио од прошле године.

– Како нисам, па свакога дана идем кроз град до школе и назад?

Отац би ми тада упутио строг поглед, а ја вазда тада устајао и кретао на послушање; не јер сам се плашио свог старог, већ што знам да је то мој отац и да тако то и треба. Отац ми је био једна добричина какве нема на свијет. Мој отац, Которанин по рођењу, Барселоњанин по опредјељењу. Он је вазда био једна независна, а богами и смотана фигура у цијелој породици. Зато га је дједе дјелимично симпатисао. Он је био стари морски вук који је био окретан и спретан, опловио читаву васељену неколико пута, задржао ту стаменост и у позним годинама. Моме је оцу све вазда било игра, исто као и мени сада. Једино је био смртно озбиљан када је женио моју милу мајку. Што се мајке тиче, она је била један анђео; анђео који је често имао најњежнију руку и спремну шибу, откинуту испред кућа са старе смокве. Да, био сам вазда немиран. Та је шиба имала почасно мјесто у нашем дому, и ако бих је мак’о неђе или сломио (као каквог љутог непријатеља), често бих тада добио и почасне батине. Све до овог прољећа и једне Дијане. Повукао сам се у себе, а то нико од мојих домаћих није ни примјетио, а ја нисам хтио ништа рећ’ – то се њих није ни тицало. Имао је ваљда један клинац право да се заљуби и смири. Но, то је одвећ било чудно у моме дому, јер сам се стално тукао прије и послије школе…нарочито послије. То је повлачило доста укора, а и активирање почасног члана нашега дома. Дједе ми је ускраћивао џепарац, баба би у инат мјесила доста колача као противтежу кућном „терору“ због мојих несташлука.

Први пут сам осетио неке лептириће, како их старији називају. Заборављао бих да марендам на одмору, завршавам домаће задатке, избјегавао бих свакојаке чарке које су често биле завршаване тучама, као што већ рекох. Да не причам о оцјенама које су биле шарене као женска лумбрела.

Мајка је испрва критиковала, па молила, некад ме је и ошинула оном шибом, па би бризнула у плач. Нисам био сигуран да ли то све дјевојчице раде, да ли стално тако плачу. Помислио сам на Дијану.

slika13

„Ма, не, она не плаче. Није она као све остале дјевојчице. Она је сјајна“.

Доста година касније сам се увјерио да сам погрешно процјенио, али у овим годинама је све истина што ти срце каже. Можда је то чак увијек тако код заљубљених. Него, да се вратим на причу о прољећу мог осмог разреда и једној Дијани…

Тада је мој дједе почео да ми даје дупло већи џепарац, бојећи се за мене да не застраним у које чему:

– Петре, дједово чедо, хајде, благо мени да одемо мало на барку. Хтио бих да је препитурам, па да ти одлучиш како да изгледа, да је средимо мало, хм?

Ја сам једва чуо што ме је питао. Гледао сам замишљено кроз прозор ка путу који је водио ка њеној кући. Тргох се тако замишљен и побјегох од дједа. – Не, не могу, не иде ми се.

– Али, чекај, Петре, па ти највише волиш на барку, ти ћеш и средњу поморску да упишеш, као твој отац, као ја…

Нисам одговорио на то питање. То је било тачно, али се у барку нисам могао заљубити толико и на исти начин.

– Ти си мали од палубе овога дома – биле су ријечи мога ђеда које последње тада чух.

bokeska_galerija_2

*          *         *

По цијели дан сам мислио на Дијану. Сањао сам је, то је чак почело да ме прогони. Схватио сам да љубав умије да те упропасти, да си већи сањар но што живиш, да умије и физички да заболи, оптерети те, растроји, доведе до лудила. У бољој варијанти почнеш да пишеш или манито свираш гитару, а ја, нажалост нисам умио ни једно ни друго. Ја сам само мислио о њој. Само сам био сулудо заљубљен. А, још ми ни „здраво“ није била изговорила…

Остале су још три недјеље до краја школе када сам рјешио да јој приђем и упознамо се. Умало смо се сударили у школском дворишту. Покушала је да ме обиђе, незнајући да сам јој препријечио пут. Гледала ме је својим дубоким плавим очима. Ја сам зинуо, што би ђед рекао, као во, тамо у Плужинама (он је одатле имао неке далеке рођаке са којима се тако спрдао), а ријечи ниђе. И тако мени уста зјапила по минута док се нисам зацрвенио и укочио те ме је могла обић’.

Отац би ми се засигурно смијао, као њему некад капетан Бајковић, оно давно, када је попио батине од Каталонаца када је упознао моју мајку. Мени баш и није било до смијеха, али већини мојих школских другова јесте. Е, тада сам успио да се коначно побијем, послије скоро два мјесеца апстиненције од пјесничења. Лупио сам једног тамо, а мени разредни лупио оцјену пред искључење из школе. Самоме себи сам рекао „Браво, Петре, чиниш немогуће ствари пред крај“.

Кроз једну седмицу, опет покушах да се упознам коначно. Трчао сам за њом, не обазирући се што је ишла са још двије другарице. Нисам се обазирао ни на улицу и аутомобиле, кад одједном схватих да ме буде на сред улице. Неки човјек ме је пљускао водом и шамарао. Имао сам пуно среће, те ауто није ишао брзо, али сам лупио главом о асфалт, па сам опет мало прилегао против своје воље.

Следеће што памтим је да је мајка пуно плакала док је улазила у болничку собу, отац викао на мене, а ђед терорисао болничко особље да ме пазе као свога. Она мала чије сам име једино и знао је дошла истог дана да ме обиђе. Никада лакше се нисам са неким упознао. Тај ударац ме је потпуно опустио, а можда је било и до неких љекова, то већ нисам сигуран…

Долазила је сваког дана док ме нису послали дома. И тамо је долазила. Разредни се толико потресао да ми је испоправљао доста оцјена, чак и из владања на петицу. Вјероватно је измолио све остале колеге да допишу понеку петицу. Хвала му. Хвала родитељима на љубави и жртви, а посебно хвала оном човјеку који је у несвјест пао пошто ме је ударио на пјешачком прелазу својим плавим кадетом. Тако сам сазнао много тога о Дијани, успио да шетам са њом и ухватим је за руку, пољубим је на улазу у Стари град. Тада су зазвонила звона Светог Тривуна, а ја проживљавао нешто непоновљиво. Ђед ме је видио тада. Одмах је рекао родитељима, а они коначно схватили да ми ипак не треба терапија, схватили су зашто сам се повлачио у себе. Само сам био заљубљен, страшно и јако, по први пут.

zaljubljeni-muskarac-zena-camac-ljubav-foto-profimedia-1421162066-607475

Ево, сада, у ових двадесет и седам година, сретнем Дијану понекад, осмјехнемо се као онда када смо дјеца били, проживимо у трену то цијело љето у бљеску, прођу још која имена и мени и њој кроз главу. Просто, живот је такав, нераван и прелијеп.

*          *          *

„Хајде, Петре, хоћеш ли више испричати штогод?“ упита ме Никола и прену из мисли док смо сједили на риви.

„Ах, не, не сјећам се доброг дјела откада ме је онај човјек ударио плавим кадетом“ одговорих па праснусмо у смјех. У том трену је једна млада жена проносила своје плаве косе и очи које су ми биле тако познате. Опет су играли они лептири као прије тринаест година у школском дворишту.

(Мојој Црној Гори)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s