Стари

– Хајде, устај! – викао је Раша из дневне собе. После неколико минута, Богдан се затетурао у просторију трљајући очи. Било је мало после поднева.

– О, хоћеш ли устати више, само спаваш? Кано да болујеш од какве спавајуће болести, Боже ме сачувај!

Раша је наставио да досађује још увек поспаном сину.

– А, ти, што радиш? Одмараш мало, а? – уједе се Раша за језик колико изговори. Отац је дуго био болестан. Ретко је устајао, лекови који су му олакшавали дан су били доста јаки, па је често био у кревету и преко дана. Некад би заспао, некад само лежао, имао је осећај као да је мамуран. Иронија, престао је да пије пре седам година када му је жена умрла. Сада се само борио са боловима које су изазивале сталне срчане сметње и слаба плућа.

– Године су то, дотрајао сам. – промрмља за себе Раша намештајући се удобније док је правио нову болну гримасу на лицу.

Из кухиње се ширио мирис кафе. Богдан се полако будио, Раша је уживао у мирису топлог напитка.

– Ех… Свео ми се живот на сећања. Сећања и овај мој мамлаз. – рече и замисли се на кратко.

– Ето, сами. Њега ми је жао, никакав живот није осетио, нити покушава. Ја сам бар уживао за три живота. А, та „три живота“ ме и доведоше довде.

– Хеј, ти мали…има ли кафе и за оца старог? Дај, макар гутљај овамо, ма дај целу шољу.

– Шта сада, хоћеш кафу? Ајој, стари, што не рече малопре, мрзи ме сада да је кувам. Стварно ме мрзи.

– Хајде, не збијај шале са старим, дедер, стави кафу за мене. – рече отац уз осмех.

Богдан је ћутао и испијао своју не обазирући се на старог. Схватио је то Раша па се само стеже рукама око груди. Заболела је синовљева неосетљивост. Кроз десетак минута устаде са муком и дође до шпорета, укључи га и сачека кључ наслањајући се на кухињске делове. Дисао је с напором. Богдан није обраћао пажњу, и даље је испијао свој напитак.

– Шта радиш данас, имаш ли неки план?

– Немам.

– Па, има ли послова, јеси ли се распитивао? Шта кажу на бироу? – био је упоран стари.

– А, откуд знам, само што сам устао, само ме давиш. Чекај, наћи ћу посао, не брини.

– Не бринем ја онако, ја то због тебе, Богдане. Мала је моја пензија за нас двојицу, момак си, имаш све више потреба, а мени лекови све скупљи.

– Добро, идем после да нађем посао и скинем се с твојих леђа, ето.

– Ама, нисам мислио тако, него, боље нам је обојици да и ти радиш, имали бисмо за све што нам треба. Можеш себи да купиш што год желиш. Могао би коначно и ону малу да изведеш негде. Она, што ради прекопута.

Богдан се цимну као ударен у ребра, па озбиљно погледа оца, сада видно будан.

– Откуд ти знаш за малу?

– Отац сам ти, Боги, отац зна. – рече уз смех стари.

– А, и шта си запео, само ту седиш, лежиш, закераш о твојој и мојој генерацији, само пребацујеш штогод.. Само виленим око тебе. Захтевнији си од детета. – брецну се Богдан желећи да скрене тему, заправо да престану да причају.

– Да си ожењен и имаш дете, можда би знао, – рече стари полугласно, довољно ипак да Богдан чује. Узе своју шољу и одвуче се ка кревету.

– Ма, пусти ме и ти и твоје виђење света. И, откуд то да си ти сад стално нешто као расположен? Целог те живота гледам како си највећи мизантроп и противник свега, сада си фин, чак превише фин за моје навике.

Стари га је гледао мало увређен, па му мирно рече – Откуд знам, кажу да се човек промени пред крај живота, као да некако осети па се труди да све надокнади.

– Шта причаш то, човече? Само лупаш? Какав крај? А, и, сада си нашао да надокнадиш? Касно, стари. – Богдан је, наиме, замерао оцу много тога пропуштеног са њим.

starac

– Хајде, де, де, немој да си тако строг према твом старом. Час може да нас нема, Богдане. Живот је луђи од немирног мора.

Богдан се и даље правио да не чује нити примећује оца коме је сав овај разговор пао доста тешко. На трен се ухвати за груди, кренуше му неке тескобе. Гримаса на његовом лицу је била забрињавајућа. Богдан оде у купатило и не упитавши га треба ли му нешто. Сређивао се преко пола сата. Често је посвећивао квалитетно време себи. Ипак, отац је био у праву неком  приликом да је та генерација окренута само себи. Изашао је дотеран, мирисан. Носио је плаву карирану кошуљу, заводничких црта лица. Те црте су се криле стално иза његове несигурности и грубости.

– Мали, идеш ли до града? Хајде, узми ми код Мите један ђеврек кад кренеш назад, нисам га појео, па, има сигурно две године. Баш ми се пријео.

– Добро, купићу.

– Хеј, али, провери само да ли су му свежи, некад стари мангуп хоће и оне старе да подвали.

Богдан уздахну дубоко и узе кључеве. Старом је било јасно.

– Одох, стари. – рече и журно напусти кућу и пре но што је отац стигао да изговори „Важи, сине, важи, љуби те отац…“.

Стари је знао је да ће да заборави ђеврек. Гледао је у затворена врата док му је грло играло и ницале грашке зноја. Почео је да се гуши и јеца. Заплакао је као дете. Сузе и образи су му били врели.

„Сине мој. Како ми некада недостајеш. Негде сам изгубио и здравље и тебе. Све је отишло у пропаст. Јебем ти живот!“ – причао је стари за себе, мисли су ишле у Богданово детињство када су га он и покојна Нада заједно чували и свуда водили. То му је неизмерно фалило. Осећао се слабо и понижено. Имао је осећај да је неки усуд прешао преко његове душе горе но преко тела. Тескоба је испунила кућу у којој је старац јецао и губио достојанство, у којој је желео мало среће.

*          *          *

– Хеј, стари, заборавих ђеврек. – рече Богдан отварајући улазна врата. – Ево, сад ћу да одем.

– Стари, спаваш? Стари?

Стари се није јављао.

– Тата? Тата, буди се. Пробуди се, тата! Тата, извини тата! Хајде, хеј, хајде, буди се!

Богдан је узалуд тресао старог. Викао је, покушавао да га пробуди. Узалуд! Срце је стало негде између уздаха и јецаја док је мали био у граду. Почео је да јеца зовући оца именом. Стегао га је за хладне ноге и привио главу док га је непрестано звао и молио да се пробуди. Плакао је као онда када је у седмој години сломио руку, као онда када је добио прву јединицу и још горе, као када је мајка умрла, као сада, као што никада више неће. Лежао је крај очевих ногу и даље их не пуштајући.

kakav_otac_takav_sin_aps_121422113

Са сваком сузом је звао оца да шетају, да пију кафу и једу ђеврек, да ћуте, да се гледају.

Овога пута је Богдан волео свог оца.

Овога пута отац није слушао. Једини пут. Није могао.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s