Дан када је плакао краљ

(четврти део)

ЛУДИ КРАЉ

Након недељу дана краљ Аргар објави да је протерао Тивеја из Агилеје, а да је сва његова имовина додељена заповеднику Савасу. То није било по вољи осталим министрима који су очекивали поделу за себе.

Убрзо дође и рођендан двојици краљева. Опет су се њихале заставе и барјаци у Агилану, а Диматанова кула је и даље била најучмалије место у палати; место где је један човек био данима, предат књигама, пророчанствима и најситнијим знацима. Његову посвећеност прекиде Зенарис, али тек пошто је три пута звао по имену овог занесењака. Старац га збуњено осмотри од главе до пете док је понављао Нулбијанине речи: „жена, ватра, престо, Зенарис, Зенарис, Зенарис…“.

Учини му се да почиње да схвата оно што је пророчица говорила.

– Дете драго, буди данас на опрезу, чувај очев дар и буди све време уз њега. Увеличај му дан, и оцу и стрицу Барару.

Ово потоње рече са благом задршком.

Принц климну главом пре но што пође ка дворани краљева, а и сам је био заборавио зашто је дошао Диматану, али га послуша и оде.

*          *          *

Диматан је био пун сумње и страха. Плашио се да се спрема завера, само ништа конкретно није знао о томе. Узе црвени огртач и изјури из своје куле не затворивши врата. Није се бојао крађе – нико није желео његове књиге, све тајне је строго чувао у својој глави.

Дворана је била препуна. Цела краљевска породица је била присутна. Краљеви Аргар и Барар су седели на великом престолу и примали честитке и дарове од свих великаша и намесника. Зенарис је стајао са леве стране престола, до свог оца, а војни заповедник Савас са десне до Барара. Обојица су носили свечане униформе са препознатљивим краљевским плаштовима црвене боје и златним орловима на њиховим рубовима. Сва остала стража је била склоњена, испоставиће се грешком. Сам Барар је повукао стражу.

antin453

Људи су сатима прилазили, краљеви их стрпљиво поздрављали, а сва свечаност и достојанство тренутка не преста нити једном. За све време се чула лира и тимпан док су се говорили стихови краљевској браћи:

Огромно наслеђе си навалио на наша плећа,

Господару стари – два бисера што носе твоју снагу и Иштарине дивне очи.

А, ја ћу опет савити своју главу, краљу мој добри пред твоја повоја два и твоја два орла.

Краља ми мог, опет ћу стати преда те,

и огрнућу ти плашт боје крви, да сијаш и владаш“.

Храна и освежење је чекало сваког, а сва лица беху узбуђена и срећна, чак и краљица Хафа.

Барар је повремено додиривао своју дивно ткану одору, миловао је као што људи гладе своју браду  и увек је заустављао своју десницу на бок где се налазио сакривен бодеж. Видно се досађивао. Чинило се као да ће сваког трена открити своје хаљине, да ће севнути оштрица, да ће пасти крв, да ће пасти краљевска крв.

У таквом једном трену, скочи пред престо Хафа, и сва наизглед радосна ухвати их обојицу за руке и уз осмех их позва – Краљеви и Господари моји, да ли бисте ми учинили милост? Имам поклон за овај ваш дан, пођите за мном, молим вас.

Аргар климну главом, достојанствено устаде, а Барар са муком пусти бодеж који је тако стегао да би га сигурно извадио овог пута да не беше његове жене. Аргару је живот спасила управо она која је толико желела да му га одузме.

Сви гости су остали у дворани веселећи се и гостећи. Барар је ишао први, Аргар за њим, па краљице Хафа и Тена. Савас и Зенарис пођоше као и сва гарда што чини за краљевима. Хафа се окрену и, на вратима која су водила у скривени врт, који је био на само десетак метара од престола, и љубазно замоли заповедника и принца да сачекају:

– Молим вас, драги, ово је само за краљеве, нема потребе за бригом. У том трену се Зенарис окрену тражећи погледом Диматана који је изгледао тако одлучно, предосећајући нешто лоше. Показа му стегнуту песницу и прислони је на груди као знак снаге и вере.

До је Хафа покушавала да их заустави, у скривеном врту је чекао поклон за краљеве. Усред цвећа, огроман застор агиланске црвене боје.

– Да није неки кип, статуа у нашу част, брате? – упита радознало Барар, опет себи разбијајући досаду која га је тако често обузимала.

Аргар помисли како био ово лако могла бити заседа, па рече Барару – Боље узми то сечиво што си га био сакрио испод хаљине. Спреми се.

warrior-wallpaper1

Барар га изненађено погледа, застор паде у том трену. Иза су били министри Астарот, Лумис и Овидан са још десетак наоружаних војника. Брзо су почели да круже око краљева и затварају обруч. Аргар извади свој мач, Барар свој бодеж. Изгледао је преплашено, час је гледао ка завереницима, час ка брату. Аргар га охрабри:“Не брини мој брате, чувам ти леђа, као и увек“. Благо се насмеја и полете ка најближем војнику наневши му смртне ране. Окрену се и презриво погледа ка својим министрима издајницима не рекавши им ни реч.

Зенарис одгурну Хафу и са Савасом улете у врт у коме су се краљеви борили. Саваса одмах са леђа нападе Лумис, посече га, а он уби једног издајника пре него што паде лицем ка земљи, тик пред Тенине ноге. Хафа затвори врата која су водила у врт да нико не би видео шта се дешава и притекао у помоћ.

Двојица нападоше краља Барара који убоде једног, али га други обори на земљу. Аргар крену ка војницима док су му с леђа прилазили Лумис и Астарот. У том трену Зенарис скочи испред оца и једним ударцем пуним жестине уби двојицу па се окрену ка министрима држећи окрвављени мач Сунца опточен рубинима.

И, пре него је Барар успео да устане, а Аргар стане испред своје краљице дајући јој бодеж иза леђа, Зенарис полете ка издајницима. Тако се лако и брзо кретао имахао мачем задајући и избегавајући ударце да је чак и некадашњи победник игара Сунца Аргар остао као укопан у месту видевши свог сина – правог, рођеног ратника. Крену на последњег издајника који је са Овиданом бежао. Подиже мач, а овај диже руку и упери ка краљици Хафи. Принц застаде, погледа је, а она хитро скочи и извадивши скривен бодеж у недрима, уби војника на земљи. Полако је устајала дишући као бесна звер.

Winged-Warrior-Wallpaper

„Мрзим те!“ просикта Аргару.

„Мрзим што постојиш. И, тебе, и твоју сву дивну и свилену краљицу. Тебе нарочито мрзим!“ рече погледавши Барара.

– Ти си ме ускратио мајчинства. Неспособњаковићу!

Ниси знао ни да делиш престо, камоли да свргнеш Аргара и владаш. Луди и глупи краљу. Мрзим те! Мрзим, мрзим, мрзим! – вриштала је све јаче. У једном трену њена немоћ доби снагу за још један убод бодежом. Овога пута убоде Барара у груди који опет паде. Тада већ дођоше војници одани краљу, ухватише Хафу и Овидана.

Краљ Аргар и краљица уђоше назад у препуну дворану, безличног израза лица, попрскани крвљу. У том трену се чула песма:

„Краља ми мог, опет ћу стати преда те

И огрнућу ти плашт боје крви да сијаш и владаш.

Све умукну у трену. За краљем уђе Зенарис носећи стрица. Затворенике одведоше у тамницу, а сви присутни после почетног шока напустише дворану ћутке.

Поноћни рог

Касне сате је Аргар провео крај постеље свог брата. Руке су му и даље биле крваве.

– Хајде, идите. Желим свој последњи час да проведем са својим братом. Ионако ми не можете помоћи. – рече лекарима који у том трену изађоше из одаје. За Барара је настао један пријатнији мук. Ништа се није чуло осим тешког самртног дисања, понекад кркљања. Аргар се надви над Бараром чије чело је слабо осветљавало неколико свећа изнад узглавља, још десетак бацало светлост у остатку велике собе.

Барар је дуго покушавао да проговори. Испрва му је било тешко да било шта каже, осећао се подтиђено.  Његово стање је додатно отежавало целу ситуацију. На крају стеже братовљеву руку без речи. Аргар се с муком насмеја и помилова га по глави. Барару кренуше сузе. Свака је била као сиње море тешка, за обојицу. И, сваком сузом је Аргар знао колико је Барар другачији, да се временом повлачио у себе и отуђивао. Знао је да се Барар осећао самим и тужним. Знао је да одавно није свој, да није био здрав. И, то га је убијало. Није знао како да спасе брата, а сада је било одвећ касно. Није знао ни шта да каже, само му је упорно пружао снагу стегнутом руком и погледом који није скретао. Њихово ћутање је рекло све до сада прећутане речи.

Напослетку, Барар изговори једно топло „Мој брате. Мој дивни брате“. Тада се и Аргар заплака, почеше обојица да се смеју и плачу у исто време. Смејали су се тако топло и нежно како само уме мајка детету. Тада нису жалили што их је живот отуђивао, само су се радовали. Њихов смех и радост као да обасја целу собу испред које су стајали Зенарис, Тена и Диматан. Збуњено су се гледали. Нико није ни покушавао да уђе и прекине тај задњи тренутак међу браћом. Барар се закашља смејући се, поче да кркља и гуши се. У очима му се видео страх. Стезао је Аргарову руку. Након неколико тренутака агоније све опет умукну. Браћа су и даље гледала један другог у очи. Барарове зенице се скупише, а Аргарове беху крваве.

– Мој лепи брате. – зајеца краљ Аргар и обори главу.

Опет се зачуше посмртни рогови у Агилану. Диматан скрушено оде ка својој кули да тражи Летопис. Ставио је црвени печатни восак на страници где записа вест о Бараровој смрти.

1 (1)

На Рамани

Након четири дана, сахрањен је краљ Барар. Сви великаши и намесници су дошли, готово сав народ. Агилан је остао пуст. Хафа је безличног израза лица са високог прозора посматрала поворку. Мало затим седе у угао тамнице и даље проклињући Аргара и Барара, али и своје родитеље који су је послали у Агилеју.

Барар је сахрањен на брду Рамана, са којег се пружао величанствен поглед на Агилан, реку Кивалу и Хомитску долину у којој се и налазила престоница. У даљини су биле огромне шуме у којима су краљеви ловили са својим оцем Генаром.

Прошло је подне када су стигли на узвишење и сахранили краља. Гроб се налазио на самом врху између два велика јасена након што ставише гранитни камен на гроб, сви готово ћутке сиђоше низ Раману, као што су и дошли. Скоро километар дуга колона барјака је лепршала назад ка граду. Остаде само тужни Аргар. Двадесетак метара ниже, стајала је краљева гарда и са њима Зенарис који посла војнике да испрате и чувају његову мајку. Аргар се склупча и наслони на гранит. Био је рањивији од одојчета. Поглед му је пуцао у даљину, ка шумама. Није их ни видео, поглед му се губио, на сваком „кораку“ биле су слике из детињства. Сетио се свих могућих догађаја са братом, чак и оних којих се одавно није сетио. Његов смех пар пута пресече тугу, зарадова се старим „сликама“, испрекидано изговори тужбалицу и поче да плаче. Плакао је тихо и дуго. Није се одвајао од гроба. Ни сада се није одвајао од брата; брата са којим једва да је имао неки однос дуги низ година.

Бараров гроб постаде Аргаров престо. Поче киша да пада све јаче. Зенарис се попе да види да ли му је отац добро. Видевши га како седи уплакан у блату грлећи хладни гранит, пуче гром…поцепа ваздух и смири већ нервозне гардисте.

Тада устаде тужни краљ и његова неверица уступи место бесу који га је обузимао. Осећао се непобедиво. Сада је само замишљао оштрицу мача на Хафиној глави. Толико се предао том осећају, да није ни осетио када је изгубио сву сваку и пао онесвешћен. Зенарис скочи и позва још људи да га подигну. Однеше краља на рукама. Киша је падала без престанка тог и следећа три дана.

Пусти престо

 

За то време Аргар није устајао из постеље. Његова краљица га је неговала све време. Краљ није проговарао. Очи су му биле црвене и натечене, а тело слабо. Изгледао је као да живот истиче из њега.

– Краљу мој. Душо моја, проговори нешто. – рече Тена молећивим гласом. – Хајде, земља те треба, Зенарис, ја…ја те требам!

Аргар скупи снагу и коначно прозбори.

– Немам више снаге, исцрпљен сам. Тај мирни и дивни Агилан који преко тридесет година није имао потресе, у шта се претворио? У замку, место сплеткарења, завера и мржње. Једна краљица чак има план да заузме престо, убије краља,…министри и војници су издајници…

– Отац би се постидео… – рече пошто застаде на кратко.

– Па, чак ни рођеном брату нисам могао помоћи… – поглед му је одавао крајње разочарење.

– Аргаре! – прекиде га Тена. – Стани, ти ниси крив ни за шта од тога. Можеш само да жалиш, али нема твоје кривице. Свако бира свој пут, и увек плати цену на почетку или на крају истог.

– Нема, у праву си, али, ништа нисам ни учинио да неке ствари спасем, да спасем брата.

Ћутали су неко време. Чули су се дубоки уздаси.

– Устани! Потребан си сину. Хајде, краљу мој.

Тог дана, краљ устаде из постеље, обуче своје свечано рухо. Дворјани су били у чуду, јер жалост за Бараром је тек отпочела. Аргар поносно, готово гордо крену ка престоној дворани пошто посла гласника по свога сина. Дворана је била празна. Плаштом је чистио под док је корачао ка престолу. Црнопути краљ седе полако, као какав старац. Руком је миловао место поред себе на коме је седео његов брат. Тешко је дисао. Колико разгрну своје хаљине и украсе који су га гушили, Зенарис отвори велика храстова врата и готово на прстима дође до оца.

fa33a0

– Сине мој…

– Оче. Јеси ли добро?

Аргар се болно осмехну и лупи по седишту, а син седе до свога оца.

Као изгубљен је понављао „сине мој лепи…“ милујући му лице док је тело осећало сву бол душе, како већ то обично и бива у несрећама.

Дете у Зенарису се збунило, није знао како да помогне свом несрећном оцу. Његове ратне вештине су се постиделе пред тајном бола и љубави према својој крви.

– Већ си зрео човек и ратник, сине мој. Оно што сам видео оног проклетог дана није само спасило животе твојим родитељима – ти си спасао земљу, овај град, доказао се као јунак, постао си нада целе земље за сва суморна времена. У тебе ће од сада сви да гледају када буде тешко. Тешко је то бреме. Али, ти се не бој, сине, ти буди нада земљи агилејској.

Нада је сила. Она покреће и води. Она те оснажи када си слаб, она води твоје мисли, кораке, често и твој мач. Ти си нада моја, ти си светлост мог живота, Зенарисе!

– Оче… – као да наслути нешто принц.

– Радујем се што у теби видим све за шта су се сви твоји дедови борили и у шта веровали. У теби видим владара пред ким бих приклонио главу и слепо га слушао и пратио.

Тада краљ скиде свој огртач и пребаци га сину који га је гледао у неверици.

– Оче, не…нисам спреман.

– Јеси, сине мој, мој добри Агилане. Јеси! – одговори му отац устајући са великог престола.

-Али, оче, ја желим да владаш. – молио је упорно Зенарис.

Аргар погледа у тужне и искрене очи свог детета и рече му – А, ја желим да ти владаш! То је моја последња заповест.

Осмехну се благо свом уплашеном сину и поздрави га:“Живео краљ!“

Аргар се помоли пре неголи изађе из дворане:

Силе небеске, чувајте и укрепите,

У добру увек водите краља нашег Зенариса.

У зло доба нека буде постојан и храбар за власт и за живот,

нека расте у сили,нека цвета у радости, тако му ви помогли“.

Зенарис остаде сам у дворани, сам на престолу. Бојао се. бојао се свега што га је чекало. Чврсто ухвати наслон престола и прозбори:“Живео Агилан! Живео краљ! Живео мој добри…мој отац!“.

 

Нека се зову Аргар и Барар

 

Петог дана од напада, Хафа и Овидан беху изведени на трг. Скупило се много људи. Сви већ сазнаше шта се збило. Маса заурла на двоје осуђеника. Војска је морала да их чува да их светина не би растргла.

Гласник стаде испред младог краља Зенариса и прочита проглас:

„Због завере и убиства краља Барара, кажњавају се смрћу краљица Хафа и министар Овидан. Ову одлуку је запечатио агилејски законик и сам нови краљ Зенарис“.

– Живео краљ!- ускликну сав народ.

Овидан се тресао од страха. Поче да моли за милост.

Slika-348

Хафа схвати да прима најтежи ударац пред саму смрт. Њен живот је био промашај, тако далеко од свог хадарског дома и породице која ју је удала овде. Побесне те шутну Овидана и обори га на земљу.

Убрзо, оштрица мача обома прекиде и страх и бес. Она је барем умрла готово достојанствено. То јој нико није могао одузети.

Зенарис је зано да се вероватно спрема рат са Хадарима, али је такође знао да ни пред ким неће клечати и праштати издају и убиство краља. Самоуверено је корачао назад ка палати док му је народ клицао све време.

*          *          *

Након недељу дана, краљ Аргар испусти своју племениту душу док је седео у врту у коме се играо са Бараром док су били деца, где је и Зенарис проходао, где је свакодневно шетао са својом Теном. Тек тако, срушио се исцрпљен душом и телом. Војници су узалуд дозивали лекаре. Умро је спокојан знајући да су му краљевина и краљица у сигурним рукама.

Опет је освануо дан када је плакао краљ. Овога пута и сва земља са њим. Опет је краљ седео на Рамани и гледао ка Хомитској долини наслоњен на црни камен. Сада су била два, један до другог. На оба је стајао исти натпис после имена:“Краљ који је волео свог брата“. Та реченица је изражавала дубину, али и трагедију односа два рођена брата.

jjoukr4wupw

Умиривши мисли, младић устаде и испод гробова два краља закопа очев мач, поклони се и крену назад ка Агилану. И, даље је био збуњен због свих догађаја. Стално су му се мешали страх, узбуђење и туга.

Подно Рамане, Зенарис са двојицом војника срете Нулбијану. Ишетала је из шуме, стала пред младог краља који је препозна. Старица се осмехивала. Нежно му додирну руку и прошапута:“Мој краљ. Силни!“

У трену осети неку снагу у себи, поклони се старој пророчици која одмах замаче назад у шуму, а он и војници узјахаше коње и вратише се у град на чијим капијама су га ћутке чекали сви нови министри, мајка, Диматан, војска. Сви су у њему видели ново доба.

*          *          *

Бојећи се да би их краљевство Хадар напало, Зенарис наложи да се ојачају градске зидине. Започе и изградњу две куле испред саме градске капије. Изграђене су од гранита и биле ширине седам метара и око педесет метара висине. Биле су нове оружарнице и осматрачнице. На самим врховима су гореле ватре, као светионици. Светла Агилана су се видела са краја Хомитске долине, тамо где је био пут за Сатар, дакле, безмало седам дана пута.

Зенарис је време углавном проводио у Диматановој кули где је са њим и надзорницима радова завршавао послове везане за куле и утврђење.

– Диматане, додај ми Летопис, молим те. – рече краљ.

Мудрац додаде књигу краљу која се случајно отвори баш тамо где је записано рођење краљевог оца и стрица:“Нова радост нам је стигла у Агилан. Данас се весели сва агилејска земља. Наша дивна краљица Иштар је родила два дечака. Но, истовремено, принчеви су остали без мајке, а земља без краљице која је умрла по порођају. Краљ Генар је све време био уз своју жену која је успела да поживи довољно дуго да угледа своје близанце и каже мужу ‘Нека се зову Аргар и Барар’“.

03498e4282de7b089c983ab7d64ff5ce

Ту Зенарис застаде, оде до прозора и понови последњу реченицу гледајући у куле – Нека се зову Аргар и Барар!

Врати се до летописа, затвори га и рече Диматану – Учитељу, спреми перо, време је да га опет исписујеш.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s