Дан када је плакао краљ

(други део)

Пут за Сатар

Те вечери, у одајама где су спавали Аргар и Тена, краљ је служио грожђем своју краљицу. Мало су причали те ноћи. Мук поноћних часова је разбио Тенине сетне речи: „ Мужу мој дивни и краљу мој, тужна сам ти“.

– Зашто, краљице моја? – упита краљ Аргар. – Недостаје ми наш син  Зенарис. Када је отац-краљ умро, Зенарис је био ту, али тих дана се нисмо ни видели, знаш и сам. – застаде ту, па одлучно настави – Мајка сам. Патим. Дуго нам није ту, а ми старимо. Зар ћемо цели век да проведемо без њега?

Краљ се замисли над Тениним речима, уздахну и рече – За недељу дана идемо у провинцију Сатар. Знаш да се ближе Игре Сунца. Тада ћемо бити са нашим наследником. Те вечери је краљица последњи пут спавала спокојно на Аргаровим грудима.

111

Дан пре самог пута, Аргар лично покуца на врата Барарових одаја.

– Брате мој, дошао сам да те видим. Не виђамо ни тебе ни твоју краљицу, а и желимо да ти и краљица Хафа кренете за Сатар са нама сутра. Зенарис свакако очекује свог стрица на завршним играма у јахању и мачевању. – рече Аргар још увек стојећи на вратима одаја. Барар га је нехајно погледао и рекао:

– Не знам, нисам сигуран. Далек је то пут.

– Ја бих волео да пођеш, Тена, такође, а да не говорим о Зенарисовој радости када те види. – био је упоран Аргар.

– Досадан си, Аргаре. Не иде ми се. – одбруси Барар и окрете леђа свом брату близанцу. Аргар се снужди и склони се и не ушавши у братовљеве одаје. Честе су биле овакве препирке међу браћом док су били деца. Нажалост, дечије бољке су избациле своје ружно лице на велики двојни престо. Стари свети краљ није успео у својој жељи да два престола владају као један. Аргар се вратио и легао у свој кревет крај Тене, не проговоривши ни реч. Дубоко је дисао. По томе Тена схвати да је опет узнемирен због свог брата. Узе му руку не отворивши очи, пољуби је и рече му:“Води ме, мој силни краљу. Води ме код нашег сина“. Аргар је у трену био миран. Пољубио је чело своје жене и заспао врло брзо. Од раног јутра су слуге припремале краљевску носиљку и ствари за далек пут. Пошла је сва краљева гарда, њих око четири стотине и још стотину стрелаца на коњима који су ишли по неколико стотина метара испред и иза краља и гарде. Чекало их је седмодневно путовање. За то време, Оден је остао да помаже краљу Барару. Крајолик се мењао сваким даном пута; од престонице Агилеје где је владало вечито пролеће, прелазили су дневно по педесетак километара по разним долинама, али и брдима. Клима се мењала сваког дана; чак и стаза у дужини од тридесетак километара би носила температуре од преко двадесет до нула степени. Многи путеви су водили преко планина до старих насеља и опет до равница окупаних разним бојама и плодовима. Аргар је јахао поред затворене носиљке у којима је била Тена са својим дворским дамама, а поред краља, заповедник гарде Савас. Осморица снажних Агилејаца носили су краљицу, мењали су се на по четврт сата. Четвртог дана пута ка Сатару, поворка је угледала полуголу жену у поодмаклим годинама како скаче и вришти поред ватре. Док је краљ стигао до потока, стрелци и гарда су је већ опколили. Старица није престајала да скаче. Коса јој је била дуга, седа, тело наборано, али њене очи су биле оно што је уплашило чак и војнике. Аргар сјаха са коња и приђе. Старица се смири, погну главу и неком граном привидно покри голе груди.

– Ти мора да си краљ. – рече старица. Аргар само климну главом и огрну је својим плаштом. Шта се овде дешава? – упита је краљ. Старица као да паде у занос и њишући се и хропћући, изговори неповезане речи, док су јој се у очима виделе ватре. У њима је краљ видео нешто што му није давало сна наредних дана. „Престо. Ватра. Жена. Крв. Зенарис. Зенарис!“

11798340_1074195592608438_1586275248_n

На последње речи се Аргар трже као опарен, стаде укопан у месту, а старица, изговори још неке речи пре но што се оте стражи и отрча у шуму држећи се за главу. Краљ, Савас и остатак војске је гледао како се губи међу боровима. Нико није знао о чему је вриштала, али свакако је оставила краља Аргара да се удуби у мисли следећа три дана док нису стигли у Сатар, штавише, није ни са ким ни разговарао док нису стигли. Седмог дана пута, нешто после поднева, са обранака Црних планина угледали су провинцију Сатар. Била је готово пуста, нигде дрвећа, само камен и песак. Чудо је како је једна од чувенијих провинција Агилеје постала тако позната. Становници Сатара су били више но предузимљиви: направили су водовод преко три километара дугачак који је доводио воду са Црних планина, сталне ловачке дружине су биле по околним брдима ловећи за сво становништво. Томе су се и сви краљеви дивили, нарочито јер ништа није било поклоњено као у самој престоници. Пред ноћ су стигли у утврђени град. Вијорили су се агилејски барјаци, шест великих рогова је најављивало краљев долазак са зидина града, а намесник Потос је лично чекао свог некадашњег штићеника и свог краља. „Да нам живи краљ!“ – зачу се са зидина града као да се небо проломило. Потос сјаха са коња, краљ такође, и загрли чврсто свог другог оца.

– Пођимо височанство, сви вас жељно очекују, Зенарис нарочито.

– Хајмо, добри мој оче.

Јахали су један до другог, иза њих заповедник Савас и гарда. Народ је клицао свом краљу, бацали су гранчице и цвеће набране у вртовима иза Црних планина. – Нисам знао да ће и мене овако дочекати, као некада мог оца Генара. – рече краљ готово зачуђено.

– Наравно, краљу мој. Ви сте такође њихов омиљени шампион завршних игара Сунца. – рече Потос и додаде – Зар се не сећате да сте једном приликом спасили троје деце из пожара, задобили опекотине на рамену? Утом Аргар погледа своје лево раме и осмехну се. – Да, наравно да се сећам. – додаде тихо краљ и већ стигоше до двора где су биле краљевске одаје. Краљица Тена је била нестрпљива да види свог сина, али, знала је да је паметније да сви те вечери одморе и не наруши концентрацију свом сину пред сутрашње завршне игре у јахању, мачевању и стреличарству.

*          *         *

Јутро је било праћено неким топлим пустињским ветром, али је у граду било стално пријатно. Имали су систем хлађења, наиме, још краљ Генар је наложио да се у самој палати и по граду ураде шупљи зидови који су били испуњени водом који би хладио пустињски топао ваздух. Тако су решавали проблем великих врућина у тој области. Тог дана је у арену изашло преко стотину момака који су се надметали у мачевању, јахању и стреличарству. Сваки од њих се најпре поклонио краљу и краљици, а онда кренули на такмичење. Принц Зенарис је победио у јахању и мачевању. Био је победник игара Сунца. Као награду је добио дивног дората и мач. Имао је на себи гравирану посвету: „Син Агилеје, победник Сунца.“

Зенарис је клекао пред својим оцем и краљем, пољубио му руку, а краљ се сави и шапну му осмехнувши се: „Трчи даље од мог поноса сада, мајка те чека“.

*          *          *

Остали су три дана у Сатару. Последњег дана је градски отац Потос направио гозбу за краља у великом врту, након које су кренули назад за Агилан. Цели град је изашао да испрати свог краља. Зенарис на свом новом дорату и његов отац Аргар су јахали један до другог испред краљичиних носила, мало испред њих био је Савас, и многобројна војска. Трећег дана пута, поворка прође поред исте борове шуме са чијег руба их је посматрала полугола старица. Сузе су јој се сливале низ лице и груди, немо је посматрала краља и принца. Нико јој сада није прилазио. Аргар је застао на кратко пропуштајући војску. Кожа му се најежи. Пре но што пободе свог коња, старица обуче јарко црвену тунику и врати се у шуму спорим кораком. Аргару се учини као да је на себи носила заставу Агилеје. Брзо се прибра и дојаха до свог сина. Надокнађивали су све оно пропуштено време јашући један до другог недељу дана. За то време, престоница је постала оно против чега се краљ Генар борио.

04-Angora-2-copy_0

Луди Краљ

Већ након пар дана од како је краљевска свита отпутовала за Сатар, Барар, који је патио од несанице, устајао је неколико ноћи за редом и тумарао ходницима палате и будио све који су у њој спавали. Кувари су бдили целе ноћи, сва послуга је три ноћи служила доконог краља, који је, притом, лежао на великом престолу само у прозирној спаваћици од лана. Носио је круну и бирао зрно по зрно грожђа, иако је претходно тражио свакојаке ђаконије од кувара. Остављао их је да се хладе и бацао псима. Сви су бивали у престоној дворани целе ноћи погнутих глава, да не гледају краљеву срамоту, и тако, све до јутра. Тада би Барар одлазио на починак, али не и послуга двора. Десило се да је већ прве вечери  дао да се ишиба главни дворски кувар јер му се није допало јело од дивљачи које је иначе веома волео. Једноставно, није ту био брат Аргар који би владао. Већ је свима на двору понестало наде и молитви када се краљевска свита и гарда појавила пред зидинама Агилана. Сви срећно истрчаше у сусрет краљу, још радоснији но иначе. Краљ ништа није претпостављао. Нико и не рече ништа краљу, сви су се бојали Барарове освете због тужби. Барар је са балкона посматрао како му стиже брат и млади принц. Хафа је данима нестајала и појављивала се само пред спавање у одајама. Чак је ни сам Барар не упита ниједном где је све време.

*          *         *

Негде испред вечере, Аргар примети да нема Одена, те посла неког по њега, али га нико не нађе.

– Брате, где нам је саветник? – упита краљ Аргар.

– Не знам, брате, мора да се напио па спава негде.

Аргар намршти лице, али схвати да то није могло бити тачно, он је био један од тројице најоданијих људи у краљевству. Прекиде вечеру на половини и пође и сам да га тражи, било му је превише сумњиво. Обиђе скоро целу палату, и на крају дође до куле у којој је био Диматан. Надао се да ће њихов научник и летописац знати нешто о Одену. Испред врата су стајала двојица стражара. Гледао их је неколико тренутака очима пуним сумње, тражио је од самог себе одговоре које би му само брат могао дати. Нареди стражарима да отворе врата и да иду. Тешка врата од кестена се са шкрипом отворише. Оден и Диматан бојажљиво погледаше ка вратима са пода на коме су обојица лежали читајући летопис агилејских краљева и угледаше велику сенку како се надвија над њима. Тада су већ били преплашени. Подигоше свећу и видеше да је то њихов краљ Аргар. Скочише од радости обојица, замало му падоше и у загрљај. Ћутали су сви неко време док их Аргар не упита кратко:“Барар?“. Потврдно климнуше главама, Аргар дубоко уздахну и лично отресе прашину са одеће ове двојице. – Драго ми је да сте добро. Пођите на вечеру.

Рекавши ово, излете из одаје, Оден за њим, а Диматан промрмља за себе гледајући у књигу:”Бојим се да ћу ускоро опет уписати нешто битно. Бојим се”.

Аргар не пронађе Барара у трпезарији, па оде до његових личних одаја, склони стражу и силно отвори врата. Стајао је на улазу дишући бесно као звер. Барар се отрезни у трену од свих својих глупости.

– Нисам сигуран да треба да ти држим придике, али, колико се сећам, отац нам је обојици оставио у аманет да владамо, а не да се играмо власти. Како се то понашаш? Како то третираш људе који су под нашом влашћу? Како понижаваш оне који ти власт чине лакшом и мудријом? – Аргар је сваким треном појачавао тон, скоро да је урлао на свог брата. Овај се, са друге стране, само церекао. – Ко зна шта си још чинио.

Схватио је  Аргар да је бесмислено причати му сада, зато спусти тон и рече му: Не дозволи да нас се отац постиди. Ти си краљ, зато се и понашај тако.

– Да, брате мој, ја сам краљ. Нека нико то не заборави. – одбруси му Барар преставши са смехом. Обојици се закрвавеше очи као у младости када би се нешто посвађали.  У том тренутку, у одаје уђе Хафа и нехајно добаци Аргару и не погледавши га – Промаја је, затвори та врата за собом.

zamak

Аргар изађе постиђено и залупи врата свог брата и савладара. Тамни облаци су надвили Агилан, крваво црвене заставе су беснеле на ветру, изнад главног улаза у град.

(крај другог дела)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s