Дан када је плакао краљ

ПРОКЛЕТА КЊИГА

“Дај ми радост спасења Твога,
и Духом владалачким утврди ме.” (Псалам 50.)

Недељама је један човек нервозно улазио и излазио из своје радне собе у једној од осам кула града Агилана. Кад год би ушао у своју пространу одају препуну књига и свећа, прво би пришао засебној полици где се налазила само једна књига и проклињао је, псовао, а затим стао код прозора да се смири.

Краљ Агилеје – Генар, недељама је био у постељи. Нико од краљевих лекара није открио од чега је краљ оболео и почео да копни. Чекао се час његове смрти, а сам нервозни Диматан – краљев хроничар и пријатељ, борио се са морањем да једног дана упише речи о краљевој смрти у ону исту књигу. Знао је да лекари не полажу много наде у краљево оздрављење, зато је често заборављао и по недељу дана да промени одећу. Из његове одаје се ширио смрад, бес и туга. Био је очајан, као прави пријатељ великог краља.

Краљ је послао гласника по Диматана, а овај се за неколико минута сјурио у источно крило и краљеву кулу Иштар, названу по покојној краљици. Са страхом је одшкринуо врата пространих одаја, промолио седу главу и гледао ка постељи. Чинило се да краљ Генар није ни дисао. Све је одавало светост и страхоту тренутка.

Краљ Генар је угледао свог пријатеља и осмехнуо се. Диматану је лакнуло на кратко. Краљ тапну два пута као знак да Диматан седне на краљев кревет. Ћутали су неко време. Диматан стеже краљеву руку да га ободри и умири. Краљ му шапну нешто, а Диматан устаде и замоли све присутне, укључујући и Одина – краљевог саветника да изађу. Наравно, нико се није противио колико год им није било право.

– Сви они мисле како имају велика права у краљевим поступцима, Диматане. – проговори Генар, застаде и додаде – Када краљ умре, кукавице се осмеле и грабе. Дању оплакују, а ноћу чине безакоње, скрнаве сву успомену на оног који их је чувао. Они добри су често несвесни свега што се дешава и обично буде касно док се саберу од туговања. Упамти то. Увек је тако бивало.

– Помози ми да се усправим. – настави краљ. Диматан поможе слабом краљу, додаде му мало воде и опет седе поред њега. – Помози мојим синовима. Само пази на њих као што си и на мене. Долази неко смутно време, чини ми се. Требаће им твоја мудрост.

Сећаш се чувеног законоправила да се последња заповест краља уписује у Законик који је још мој прадеда Урил увео?

Диматан потврдно климну главом.

– Иди сада по моје синове, саветника Одена, министре и понеси Законик и летопис.

Old_Armenian_Book_by_deviantik

Пријатељ пољуби свом краљу руку и истог трена изађе. Када се вратио носећи летопис и Законик, већ су сви били крај краљеве постеље. Обиђе их све и са друге стране седе на краљеву столицу потпуно мирно.

Сви су стајали свечано, одевени у нова руха, мирисни. Сви осим Диматана. Краљ поче да говори:

„Ја, боговима благословени краљ Агилеје, Генар Први, чиним закон да се изгради велики двојни престо и да се краљевска власт подједнако да мојим синовима Аргару и Барару, да владају као један, у миру и слози, чувајући границе Краљевства и добробит наших грађана од сваке напасти са свију страна. Ко не изврши ово да је проклет од мене и Богова и по Закону кажњен.“

Ово је био смео потез, чак и за једног краља, али, нико му се није успротивио. Редом приђоше краљеви близанци – Аргар и Барар, затим саветник Оден, министри Лумис, Астарот, Овидан и Тивеј, сви редом пољубише краљеву десницу и изговорише „Да нам живи краљ!“.

Краљ је последње сате тог пролећног дана провео са својим синовима. Са њима је био и Оден. Био је тих, као и увек. Краљ је синове иако одавно зреле поверио управо њему као свом главном саветнику у управљању. Имао је очи и уши свуда, ретко говорио, само по потреби.

Отац последње удахе искористи за своје синове:“Децо моја, синови и краљеви Агилеје, памтите свог старог оца и брините један о другоме. Нико вас неће волети као што то можете међусобно. На вама је судбина целе краљевине; ви њоме владате, али и њој служите. Заборавите на све дечије свађе међу собом. Сада ћете се бавити нечим што је веће и од вас и од мене – бринућете о целој земљи, о свим њеним људима, свима богатима као и сиромасима, о радницима и о војницима, чуваћете сирочад и удовице, помагаћете свима изобилно, много више но што ћете узимати за краљевство. Будите свима светло ове земље“.

Сироти краљ. Није ни слутио колико ће се мало тога остварити. А, опет, можда је све то и знао, али се тешио у задњим тренуцима, тражио је мало мира у својој смрти.

Неколико сати иза поноћи чули су се посмртни рогови. Свуда је завладала језа. Народ је спремао тамну одећу, жене чупале своје косе, а мушкарци седели у угловима својих домова прекривених пепелом. Тих часова је Диматан седео у својој кули када се зачуо посмртни рог. Сузе су му клизиле низ лице док је нетремице гледао ка књизи краља Генара. Устаде, готово је баци на свој сто и уписа речи о краљевој смрти и рече самој књизи – Проклета си овог пута. Затвори је и обарајући главу на њу прошапута „Живео краљ, живео мој краљ“.

ned-stark-game-of-thrones-movie-hd-wallpaper-1920x1080-3873

*               *               *

Пет дана је народ долазио да ода почаст краљу. Палата је непрестано била пуна, свуда је било и намесника провинција и обичних сељака, сва војска је дошла, два дана су оклопи звецкали док су љубили краљеву руку и поклањали се. Петог дана су дошли владари неколицине земаља са својим свитама. Аргар и Барар нису били присебни, али је зато сав терет изнео саветник Оден.

Земља је била у жалости још двадесет пет дана како су обичаји налагали. У том периоду се и Аргаров син Зенарис вратио у провинцију Сатар са тамошњим намесником Потосом. Тамо је учио вештину управљања, пошто је та провинција увек давала добре министре. Барар није имао деце.

Тридесетог дана од Генарове смрти се појавио двоструки престо за Аргара и Барара, урађен од кедровине и акације и од сребра изливеним наслонима за руке. Седишта су била пресвучена свилом боје крви, као и саме заставе краљевства. Био је широк четири метра, а висок готово шест. Био је импозантан. До њега су у главној дворани краљева, дугачкој тридесет три метра и широкој двадесет и четири, водиле три степенице, а у њиховом подножју престоне столице за краљице – Тену и Хафу. Престо је непрестано окруживала стража. По осморица стражара су се смењивала око престола, а по двојица са леве и десне стране у подножју престола око столица где су биле краљице. Ово је више било до самог дворског протокола него због безбедности. Генар је Агилеју водио у миру преко тридесет година, а његови поданици су га истински волели, чак су га за живота звали Свети краљ. Са краљевима-близанцима је било мало другачије. Дечачке размирице су се поново појавиле и продубиле неколико година након смрти старог краља. Месецима су доносили по један једини закон, противили се један другоме. Отац им је дао тешку улогу двовлашћа у којој су се једва сналазили. Заправо, Генар је власт поверио оним квалитетима које су носиле њихове супруге. Ризик превелики и за мудрог Генара. Приликом сваког закона који је донет са великим мукама, Тена, Аргарова краљица је прилазила престолу и љубила руке обојици краљева – мужу и мужевљевом брату. То поштовање краљева Хафа, Барарова краљица није нити једном указала. Често је гордо гледала ка престолу, незадовољна што Барар није сам на престолу.

Тих недеља се увелико спремала прослава годишњице Законика и недеља Агилеје; цела земља је била нарочито поносна на труд и жртве отаца и мајки на престолу агилејске краљевине, као и на закон који је донео краљ Урил. Организоване су прославе целе недеље, црвена боја барјака са златним орлом се свуда видела. На вечери са краљевском породицом, били су министри, саветник и заповедници војске. Хафа је стално приговарала слугама како јој је месо недопечено, па вино неохлађено, демонстративно враћала тањир и продорно гледала ка Аргару. Потајно га је мрзела. Аргар је гледао свог брата који није ништа рекао, гледао је у свој тањир. Тена се благо окрену према њој и шапну јој како остали гости гледају. Своје погледе скрену са краља Аргара ка Тени и просикта – То ме уопште не занима! Овде сам ја краљица, не они.

– Полако, краљице моја, нећемо да блатимо успомену на све краљеве и краљице пре нас. – настави у молећивом тону Аргарова краљица.

– Ни они ме не занимају превише, као ни ти сва таква мила и свилена, нарочито не твој муж-краљ!

Тена ућута, окрете се сва црвена у лицу. Те вечери је било јасно да се једна особа никако није слагала са заповешћу покојног краља, штавише, није подносила ништа у вези са тим, чак ни свог супруга Барара који није имао ту чврстину потребну за једног владара.

Заправо, Хафа није марила за власт свог мужа, била је кивна јер њих двоје нису имали деце која би наследила власт. Често је ноћима проклињала богове што су је ускратили дара мајчинства. Решила је да своју енергичност усмери у другом правцу.

senzacionalno-snima-se-srpski-game-of-thrones-9195944224611dc4dc79z-1362

(Крај првог дела)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s