О анђелима и бо(г)(л)овима

              

Ни тренутка се нисам двоумио када сам видео обавештење, тачније рекламу за раковичку трку, полумаратон Патријарха Павла. Први по реду, и требало је да се одржи четвртог јула ове, двехиљадепетнаесте године. Некако ми се учинило да је то више од симболичне трке, иако је посвећена једном од највољенијих српских јерараха, а ја (гле случаја) вероучитељ у јагодинским школама. Наиме, ово је од почетка била својеврсна трка на којој би сви тркачи уживали. Признајем, имала је и ту једну мистичну димензију због имена које је носила. Од почетка је имала своју драж.

Оно што је, такође, имало своју „драж“ јесте било то што сам пропустио новосадски ноћни маратон због повреде левог листа, а и касније додате повреде десне ахилове тетиве. То се обично заради када подједнако волиш веронауку, трчање полумаратона и комбиноване борилачке вештине (ММА). 🙂

Повреде још увек нису биле прошле, али, одлучио сам да некако истрчим тај 21,1км раковичког друма по сваку цену. Оно што ме је убедило у тај подухват је то што сам дан пре саме трке коначно могао да ходам без шепања, без болова. То је било то! Наравно, испред мојих сам се правио како ми није ништа, јер сам знао да ће ми ова трка на нос изаћи. Не, чекај…и јесте.

52a4b7bc7c42b98cd85570f1fe9b38cd7275b9bf03e443bfd6c6442cd687400d

Време, дивно јулско. Пријатних тридесет и кусур степени у 18 часова. Трка је почела.

Мој план је био да трчим око 4 минута по километру и оборим свој лични рекорд, али сада су повреде направиле нови план – издржати трку! Мало спорије него иначе кренух и првих шест километара је пролазност била на 4,40мин/км, што је за моје стање било сјајно, а онда је трка заиста почела. Мало сам успорио, мало по мало су кренули болови у ногама (очекивано), али нисам помишљао ниједног тренутка да станем, окренем се и вратим кући. Негде на половини трке сам имао један „дуел“. Лева нога ме је толико болела да сам гледао у говорио јој како је ово мој дан, по сваку цену. Да, причао са својом болном, левом ногом у сред полумаратона. Сада се доброг дела другог круга и не сећам. Знам да сам трпео тако јаке болове да сам стајао у просеку на сваком километру. И када станем – боли. Зато рекох себи – онда нека боли док трчиш. Трчи! Био је ту један момак из Бијељине који ме је бодрио, неколико последњих километара смо, малтене упоредо трчали. Захвалио бих му се овим путем. Његова подршка ми је заиста, пуно помогла.

Пре него што сам угледао циљну равнину, манастир Раковицу у позадини и велики број људи који су здушно навијали за све нас који смо трчали, погледао сам ка небу на пар тренутака, помислио на своје родитеље, сестру, своје ђаке, на своје другове који ми често у шали говоре:“Трчи, Драгане, трчи!“,  на све своје неуспехе (а има их поприлично за тридесет година), на све повреде, пожелех у том тренутку да сам џак на тренингу; из искуства знам да би то мање болело него ове моје ноге данас. Небо је било дивно плаво. Спустио сам поглед, Раковица је сијала, убрзао сам, а не знам ни сам како сам уопште стигао до циља. Све остало је мање битно колико то да се изујем што пре.

11722354_10153410544198490_6917295942085752862_o

Биланс је такав да нисам знао ко је победио, да сам на две повреде додао и нагњечење стопала, повреду метатарзалних костију леве ноге, напрслину прста, најгоре време за 21км и пет литара воде коју сам попио после трке.

Неко ме је и пре и после трке питао једно просто „Зашто?“

Нисам имао адекватан одговор. И даље мислим да је то добро питање. Можда зато што је живот превише кратак, можда зато што сви волимо да померамо своје границе, можда зато што сваку трку посветим некоме и поклоним медаљу за завршетак исте.

Зато што су порази најбољи за учење.

Зато што верујем у оно што учим ђаке да се никада не предају, да у доброме никада не посустају, да пораз не постоји док се сами ту не спустимо, да пакао за нас не постоји осим ако га сами не изаберемо.

Можда се одговор на то питање крије у томе да нисам одустао, у загрљају са тркачем из Бијељине, и свакако у једном осмеху док са циља гледам у манастир у коме почива велики и Свети Патријарх Павле.

Лето може да почне.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s