На углу

Сећам се једне младе жене са којом сам се умало сударио на углу Нушићеве и Кочине улице. Био је неки мај или јун, то се не сећам. Било је петнаест минута до поднева, видех на њеном ручном сату док сам јој помагао да подигне папире. Кренула је да опсује, али, сетила се да је дама, па застаде. А, онда је кренула другачија лавина.

„Па, добро, човече, гледаш ли куда идеш?“ Покушао сам да се извиним, али ме је надговорила. Писао бих сада шта је све успела да изговори, али, упропастио бих трећину једног табака за штампање. А, и кога занима оно што сам ја морао да слушам.

Причала је видно узрујана!

„Касним! Ево, ви сте криви! Знате ли колико журим?“

Наставила је да прича, а ја у неком тренутку престао да слушам.

Загледао сам се у ту младу, неугасиву жену и заљубио се у њену виткост, дугачку косу и пажљиво изабрану гардеробу. Нисам више покушавао да се извиним и представим. Зауставио сам конобара који је радио у кафићу „Кућа 44“, одмах поред нас и шапнуо му нешто.

„Хеј, слушаш ли ти мене?“ као да ме прекори моја изненадна самоговорница, а ја стадох мирно, велим себи – боље је, ћути Мико, жена прича. Ово је њен свети тренутак.

И даље је причала, вероватно је уживала, а можда је имала велику муку, шта знам; зато сам ћутао и када је конобар донео две свеже кафе – само сам јој тутнуо шољицу у руке. Није ни приметила, а ја сам уредно испијао и чинио себи живот подношљивијим. Погледах опет у њен сат, било је пола један када је застала, дубоко уздахнула и отпила гутљај и још неколико за првим, све док није испила сву кафу, као какво задихано дете после трчања по пољу.

acclaim

Ћутали смо. Она се „испразнила“, а ја испрва био у шоку, па уживао у погледу; гледао сам у њу. Девојка се постидела, а ја се ослободио, и коначно, после четрдесет и пет минута проговорио:“Извини! Хоћемо ли сада да седнемо када смо већ попили кафу или ћемо морати да се сударимо опет на неком углу?“

Смејала се постиђено, погледом је тражила пукотину у бетону да се завуче у њу. За то време, конобар нам је ослободио и сачувао два места у том малом локалу, налик оним париским бистроима. Нежно сам је ухватио за руку – за дивно чудо, није се бунила нити проговарала. Само је ногом закачила таблу на којој су кредом били исписани специјалитети дана. Табла је пала, она сагла главу и привила се уз мене грабећи ми руку око лакта. Села је осврћући се онако сметена и збуњена. Гледао сам у њу све време. Мало се смејала, па бивала озбиљна, препаднута. Све те промене лица су се збивале у року од неколико тренутака. За то време, онај исти конобар донесе чоколадни колач и велику чашу воде.

„Изволите! Уживајте! А, за тебе нешто, Мико?“

– Не, добро сам, хвала, стари! – одговорих кратко.

Воду је испила као и ону кафу на сред тротоара – брзо, скоро у даху. Задихана је узела залогај колача и док сам чекао да јој се дисање стабилизује, резмишљао сам о свим благодетима кафе, нарочито после сударања као малопре.

Cafe-Terrace-at-Night-by-Vincent-van-Gogh

Спустила је кашичицу и загледала се у мене одајући неки благи смешак.

„Милена. Зовем се Милена.“

Овог пута нисам заборавио име, што ме је иначе „красило“. Још много тога сам упамтио, али то је већ друга прича са истом јунакињом и различитим улицама. Само, не знам смем ли да причам, ионако је за причу била „задужена“ Милена.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s