Ја сам 3588

Мој број је три-пет-осам-осам. Имам четрнаест година. Последње три проводим у кревету или у колицима. Ово је мој крик, моја прича о борби и херојима.

Често се плашим да ово нико неће прочитати. Само ми је до тога стало, заправо, до тога и да видим свог оца како се смеје чешће, да није само једном годишње.

f0af4444155a38a4d67974d2f67d69e9420f9ce945e5428b7f0df712678f4874

Прича сеже неких седамнаест, осамнаест година уназад. Мој отац је отишао из земље у далеку Финску тражећи посао. Радио је неколико месеци у некој мањој производњи метала, тамо упознао моју мајку. Она се зове Кирси. Заправо, код нас је то Кристина. На брзину су се венчали, мама је брзо затруднела. Отац је инсистирао да се зовем Растко, да будем мали принц наше породице. Ја се живота у Финској и не сећам, јер смо тамо живели само првих неколико година. Тата је изгубио посао, систем заказао и отказао лекарску помоћ када је било најпотребније. Када сам имао пет година, често смо одлазили код лекара. Сећам се једног одласка када се доктор устезао читавих пет минута и на крају само кратко рекао – ваш син има Батенову болест.

Сви смо ћутали још неколико минута. Ја сам се, додуше, врпољио као и свако дете. Наредни месеци су били тешки за моје родитеље. Знам да сам мајку први следећи пут видео доста година касније, када увелико нисам могао да померам своје руке и ноге. Не желим да причам о тренутку када смо се поново срели, довољно је да је било дирљиво за обоје, чак и за мог оца. Мајка је остала са нама неко време док је моје све лошије стање није престравило да је отишла назад у своју домовину. Тата и ја смо опет били препуштени сами себи, заправо, све је било на тати, ја сам се све теже кретао, био сам ситан и слабашан. Кроз неколико месеци сам само споро пузао, моје тело више није могло да прави кораке, колико год ја то желео. Тада је тата почео свакодневно да ме носи у наручју у природу. Мало по мало бисмо и трчали. Свакога дана је то бивало све више. Купио је специјалне носиљке и стезнике у којима бих био ја, окренут лицем ка оцу који би често трчао са мном.  То је била једина физичка активност коју сам „чинио“ од тада.

На Божић ме је отац узео у наручје и поред ватре ме љушкао када сам чуо најбољу идеју у животу.

Сине мој, хоћеш ли да учествујемо ове године на маратону? Шта је то за нас, обична шетња, само неких четрдесетак километара. – рече отац и насмеја се гласно.

Само сам се насмејао колико сам могао.  Отац је био пресрећан.

Дошао је април месец када је бивао маратон у Београду. Свима смо упадали у очи. Стајали смо на крају групе тркача. Мене је чувао стриц Бојан док се отац загревао. Тачно у десет часова пре подне је кренула трка. Био сам тако узбуђен, као никада до тада у животу. Тата је од почетка кренуо споријим темпом, знајући да нас чека много напора. Нарочито тати од свих тркача, он је имао и мали „пакет“. Нисам ниједног трена помислио да успоравам тату, знао сам да ово чини због мене. Код сваког дела где су момци и девојке делили флашице воде, тата је прво давао мени да пијем, а затим је пио он. Носио је платнени качкет, танку мајицу без рукава и број три-пет-осам-девет на грудима. Ја сам такође имао свој тркачки број који је отац ставио на моја леђа да би сви видели где год да прођемо. Мој број је био за један мање од очевог. Били смо међу последњим тркачима, али татин темпо је био константан. Дивио сам се том човеку целог свог живота, сада нарочито. Када би ме неко питао шта је то љубав а ја могао да говорим течно, без размишљања бих рекао – мој отац.

Негде далеко од старта, а још даље од циља, почели су да нас престижу они брзи тркачи који су трчали свој други круг. Сви до једног су нам тапшали, бодрили нас на својим језицима. У неком тренутку, један од тркача тамне боје коже који је доста брзо трчао, застао је до оца, загрлио га и трчао са нама неких стотинак метара. Имао је бисерно беле зубе. Касније сам сазнао да је био трећи. Тата би ме често гледао и смејао се, задиркивао ме како сам бржи од њега тако мали. Ја сам уживао у сваком трену, у сваком кораку који би отац направио за свог сина, у сваком пљеску длановима и бодрењу мноштва људи који су посматрали маратонску трку дуж свих улица града. Осећао сам татино јако срце како бије. Имао сам осећај да је неустрашив, да никада неће да стане ни да предахне. Нисам се преварио. Мој отац – лав!

Посматрао сам његово знојаво и озбиљно лице како гледа право на пут. Понекада би се насмејао, увек када би ми причао и гледао у мене. Ја сам у себи вриштао од среће. Скоро пет сати смо трчали а остало је још неколико километара до краја. Отац је био видно уморан, али сам знао да није ниједног трена ни помишљао да стане. Једва успех да прошапутам – Хајде, тата. Можеш.

Исправио је леђа и брао звиждуке, вике и аплаузе са сваким кораком у последња и најнапорнија три километара. Убрзавао је темпо. Моје срце је тукло тако брзо, као да сам ја трчао. Велика група тркача нас је пратила. Нисам био сигуран да ли су се уопште такмичили, али су вероватно били покренути снагом овог невероватног човека. Било их је преко стотину око нас. Завршница трке је била као из филмова. Чекала нас је узбрдица до циљне равнине и на хиљаде људи који су навијали за нас. Невероватно, али готово сваки други човек из те гужве је потрчао, макар неколико метара са нама и нашом „групом“. Видео сам неколико жена како плачу и машу нам.

Мој отац се зове Сава. За мене је увек био „тата“ и херој, прави херој. Убрзавао је тако невероватно да су сви били у чуду, као да је један од елитних тркача. Ја сам осетио ту навалу адреналина и бујицу осећања. Мој Сава је пустио глас колико је могао и отегао једно велико „Идемо!“, и још једно за њим. „Идемо, сине, мој, идемо!“, рече док му је сијао осмех на лицу. Маса је полудела, сви су навијали, чуо се чак и водитељ трке који је изговарао наша имена док смо летели ка циљу.

Заиста смо пролетели кроз циљ. Сећам се огромне буке, зрака сунца и бујице емоција које су се преливале по мом маленом бићу. Сви који су могли, пришли су нам да честитају. На циљу нас је чекао мој стриц Бојан. Тата је свима са осмехом говорио моје име, чуо сам га сигурно двадесетак пута како поносно виче име свога сина.

Добили смо медаље. Осећај је био невероватан. Тај дан се никада није завршио.

Следеће године смо опет учествовали. Организатори су нам дали и златне медаље иако смо били међу најспоријима. Те наредне године су сви узвикивали моје име. То је било тако посебно. Тада нас је на циљу чекала и мама. Мојој срећи није било краја. Осим када сам треће године одбио да „трчим“ са татом. Желео сам да он пролети кроз циљ. И, заиста, оно мало вида што ме је тада још служило је видело мог оца који није био атлетичар како пролеће кроз циљ као седми тркач на четрдесет и два километара. Плакао сам од радости. Заборавио је на воду и медаљу које су га чекале на циљу, и полетео је ка мени и мами да нас загрли. Сунце је опет тако јако сијало. Сијало је због мог хероја, због оба моја хероја.

*          *          *          *          *

Three-wheeler

Ето, већ три године сам прикован за колица, као што рекох. Мајка је већ два пута одлазила и враћала се. Вероватно ју је гризла савест. Не кривим је. Вероватно јој је веома тешко, као и мом хероју. Осећам по очевим гримасама када га помилујем по лицу да ми лекари не дају много времена. Он ми ништа није ни рекао, чак и не мора. Знамо се одлично.

Свеједно, у ово последње време причам сам са собом, више не могу ни да говорим; мој отац више не чује глас свог сина. Ја га својим одвећ слабим слухом чујем како плаче често. Често се молим за њега и његов мир, онако, од срца, дечије.

Ако ме неко чује, кажите свима да се зовем Растко и да немам намеру да престанем да растем, да се радујем и да јурим. Једноставно, не одустајем, радујем се! Сваког трена понављам у себи истом оном силом очево бодрење – „Идемо!“.

(Мојим сјајним матурантима)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s