Блажени Антонио (Моја Апуља)

„Блажен муж не иде на сабор нечастивих,

И на путевима грешничким не стаје.“ (Пс.1,1)

Прошле су четири године од како је деда Антонио умро. Његов гроб је најчешће обилазио наш млади свештеник Теодоро, уз, нона Росу, разуме се. Једног јунског дана је отац Теодоро дошао у наш дом. Сео је ћутке и положио белу коверту на сто. Видео сам папски грб на њему. Наш најсветији отац је објавио Антониову беатификацију – наш деда је убројан међу блажене. Почео је да чита званично папско писмо нашој породици, али се нико не сећа ничега; шок је био превелики.

„Сада вас све чека одлазак у Рим на мису на којој ће Отац прочитати проглас о Антониовом блаженству.“ рече отац Теодоро. И даље смо сви ћутали. Нона Роса није проговорила наредна три дана, а мајка се озбиљно забринула за њу. Отац је причао као после литра нашег вина, такође три дана. У та три дана је свако од нас, заправо, био у свом свету. Четвртог дана, боље рећи, вечери, састали смо се сви и коначно разговарали међусобно. Било је чак и смешно, као да смо сви били под седативима. Наш разговор је био смешнији од Фелинијевог филма.

„Антонио, Антонио, не престајеш да нас забрињаваш“ рече нона, а мој брат близанац Ђенаро је прекиде: „Али, нона, деда… разумеш ваљда. Идемо, вала, сви у тај Рим.“ Мој брат је био тако поносан. Отац се сложио са Ђенаровим речима и само рекао да се сутра сви спакујемо. Беатификација је требало да буде кроз пет дана. Сви се сложише осим мене. Ћутао сам.

„Матео, шта ти имаш да кажеш, идемо ли?“ упита ме мајка.

„Идите ви без мене. Ја ћу остати.“

„Али, Матео, не идемо без тебе.“ рече мој отац. „Идемо сви у Рим. Хајде, због Антониа.“

Узалуд се смејуљио мој драги отац. У трену сам решио да не идем. Умало не изби свађа између свих нас, али се све на крају смирило. Сутрадан сам их испратио са железничке станице. Моја нона приђе и пољуби ме у чело. „Знам, младићу мој, све знам. Иди, нађи свог Антониа.“

sine

Осећао сам потребу да се вратим уназад, да обиђем сва места по којима је живео мој Антонио. Истог дана сам се спаковао, али пошто сам претходно отишао у Бари и узео благослов од свеца.

(Напуљ)

Сутрадан сам купио возну карту до Напуља. Возови су били мало бржи него они којима је Бонући путовао са Андреом и малим Антониом, само мало. Иако је железница од тада још два пута унапређивана. Лош прорачун да кренем поподне ме је коштао налажења смештаја, али ме то није потресло. Отишао сам у први хотел на који сам наишао, и могу рећи да није баш био јефтин. То се деси када негде стигнеш касно. Нисам ни имао неки одређени план шта ћу радити у Напуљу и осталим Антониовим „станицама“ до Апуље. Било ми је чак и довољно то што сам пошао стопама свог деде из његовог детињства. Пошао сам да га тражим на свој начин, док су га моји тражили у Риму са папом. Пошао сам да нађем себе.

Дан је био диван. Прави пролећни. Прави да наиђеш на дечје игралиште које је још прадеда Коста Лука био направио за напуљску децу и свог сина. Сетих се очевих прича о томе. Наравно, парк је проширен, додато је доста тога и преуређено. На средини парка је и даље стајала велика дрвена кугла. Приђох до ње, али је на њој седела једна девојка, боље рећи, наслонила се на њу, али тако да се кугла није могла видети. Приђох бојажљиво и упитах: „Извини, могу ли само да видим куглу? Мислим да пише нешто на њој.“

Девојка је читала неку књигу, мислим да је то била Гомбрихова Сага о Уметности. Пребаци сва важна своју мараму улево и настави да чита. Ћутали смо обоје неколико тренутака, док није склопила књигу и сва резигнирана ми је рекла: „Знаш, могу ти и ја рећи шта пише на кугли. Не, не желим да се померим, баш ми је удобно овако.“

Би ми мало непријатно, али нисам желео да ми она изговори речи које је мој прадеда урезао правећи овај парк. И даље сам стајао ћутке, девојка се правила да ме не примећује, али Гомбрих је ипак мало сачекао.

„Шта хоћеш од мене, човече?“

„Молим те. Само да видим. Ово је мој прадеда направио и урезао.“

Чекао сам. И био сам спреман да чекам колико год, вез обзира колико девојка могла да буде груба. Брзо устаде и заједно погледасмо у дрвену куглу на којој су се јасно виделе Коста Лукине речи: „Деци и њиховом врлом свету“. Готово разнежено сам пиљио у ра слова. Девојка кратко рече – Нисам сигурна да ли си упоран или досадан. На крају се кратко осмехну и оде својим путем. Ја сам, са друге стране, био веома срећан. Сео сам на траву и лагано клизио длановима по њој, осећајући место где се мој Антонио играо као дете. Напослетку отиђох ка луци где се налазила и црква-пантеон San Francesco di Paola. Трг испред је био препун. Неко пролеће, антика, хришћански Бог, парфеми, калдрма, поветарац су ми се мешали. Бивао сам опијен те седох на прву клупу. Седео сам ту до вечери. Ништа нисам јео тог дана. Ионако нисам ни пошао да бих јео. На послетку пођох ка хотелу, сутра је већ требало путовати даље – вечни град и град вечних је чекао.

(Из Вечног ка северу)

Сутрадан се рано одјавих и пођох пут главног града у који сам стигао сат времена после поднева, тачно један дан пре Мисе на којој ће Антонио бити уврштен међу свете. Осим фасцинације старим делом Рима, није било ничега што би ме овде задржало. Већ сутрадан сам спаковао ствари пошто сам попио кафу међу старим зидинама којих је било на све стране. Отишао сам тако брзо из Рима, као Коста Лука и Антонио пре скоро осамдесет година. Рим је био божанствен, искрено. Само, у том тренутку није био за мене. Увелико сам путовао ка Фиренци док су моји били на проглашењу Антониа у блаженог свете католичке Цркве. Осећао сам неку радост и понос, али, просто, ово сам желео више од стајања у цркви.

Сада када сам био у Фиренци, том граду споменику, осећао сам како више не знам ни сам зашто сам пошао на ово путешествије. Нисам знао ништа о граду у коме је Антонио неко кратко време био. Био сам утучен. Седох на сред градског трга, посматрао звонике, слушао уличне певаче и остале забављаче, посматрао вајаре, ту у сред центра града. Некоме би се омакла која наполитанска песма, коју, зачудо нисам нити једном чуо у самом Напуљу. Тада би се остали уметници закашљали, благо насмејали и певали неке друге песме. Наиме, у чувеној Фиренци, нису признавали напуљске песме за оперске арије. То је просто било поносито надметање града уживања са градом инвентивности и уметности. Три сата су пролетела. Реших да је било доста, и, онако видно узрујан, кренух даље. Падова је чекала овог помало „изгубљеног“ трагача за прошлошћу.

Ово надолазеће лето је носило две веома битне ствари: прва је то што ми се ближио тридесет и трећи рођендан и још једно светско првенство у фудбалу. Бити Италијан са југа, значило је да сте зашли у озбиљне године ако већ нисте били ожењени, а што се тиче фудбала, довољно је било само бити Италијан. То је са собом носило неупоредиву хистерију и страст, као што ће је касније и донети наши момци.

San-Lorenco-papa

Да, искрено, прогањале су ме године и мој крај који ми је родио такву свест, негде сам, тражећи Антониа за себе, тражио и себе, а бежао од сопствених страхова. Понекада би се ток таквих мојих мисли прекидао дечјом грајом и трчањем, силним осмесима, а ја бих се вратио скоро осамдесет година уназад и замишљао блаженог Антониа како овде негде трчи, као и преко пола Италије, иначе(Да, у ово време је већ постао и званично светац). Био ми је веома чудан тај осећај да сад треба и свом рођеном деди да се молим. Чим помислих ово, праснух у смех, који, опет, пресече један грубљи женски глас.

– Господине, изволите? Желите нешто, докле путујете?

Већ сам се убрзо нашао на станици и куповао карту до коначног одредишта. Тргох се, посрамих мало и извадих новац.

– Једну до Кастелфранка, молим.

Воз Trenitalia је кренуо кроз петнаест минута, а ја сам пошао на сусрет са својим, очигледно, страховима, више но жељама.

(Осликани шал)

Стигао сам врло брзо до тог равничарског места и истом брзином нађох улаз у стари део града који је сада имао нешто око тридесет хиљада душа, како ми рече један сапутник у возу. У старом делу града су и даље живели потомци оних који су преживели оне исте ужасе од којих је побегла мала породица Лука, моји дедови. Некада их је било једва неколико хиљада, а сада је ту било доста Хрвата, Срба и Словенаца. Схватам да сам већини овде изгледао као неки обичан туриста, али, то није било важно; коначно сам био ту одакле је кренула цела прича, одакле је био мали и блажени Антонио Лука – по одређењу – Апуљанин.

thumb

Шетајући и налазећи трагове Косте и Антониа, нашао сам и прабабу, исту ону која је Косту прогањала, она којој нисам ни знао име. Дедине приче су биле довољно застрашујуће да још као дете нисам ни имао жељу да сазнам. Видео сам је онакву исту, како је носила кафтан тамно браон боје и пружала руке у страху од бомби и метака. Тако живо је изгледала на једном платну које је управо завршавала сликарка стојећи на степеницама конзерваторијума, у мирном делу, препуном зеленила и једним старим бунаром испред. Без обзира, био сам у шоку, чак хтедох да побегнем, али, реших да се „упознам“ са рођаком са платна. Приђох толико близу да је моја глава била ближа платну него сликаркина и кратко процедих: „Колико тражите за ову слику?“

„Није на продају, још није ни завршена.“

„Сачекаћу, није проблем. Само желим да је откупим од вас.“

„Човече, слика није за продају, јесте ли ме чули? Ионако је спремам за изложбу поводом осамдесете годишњице Великог рата.“

„Али, али…молим Вас.“

„Нема ‘али’“ рече кратко и окрете се пуштајући њен осликани шал да се вијори – исти онај шал из дечјег парка у Напуљу.

„Опет ти? Опет ме нешто молиш!“ гледала ме је продорно. „Пошто је оно твој прадеда направио, да ово није твоја прабаба?“

Почео сам да се смејем. – Да, рекох, – јесте.

Гледала ме је као да је завитлавам.

– Заиста јесте, дуга је прича, веруј ми. – рекох смејући се.

Одједном поче да се смеје, испусти четкицу, марама јој склизну са врата и одлете ка бунару, а ја потрчах да је ухватим. Саплетох се  о последњи степеник и тако падох да се сав ољуштих по шљунку насутом око бунара. Девојка у паници дотрча до мене, па се и она оклизну о шљунак и паде преко мене. Били смо обоје ошамућени. Ја једва подигох леву руку држећи мараму и рекох – Имам је.

– Имаш и мене – рече дрхтаво и обори главу преко мојих груди. Остали смо у том положају неко време. – Ја сам Аида. – додаде.

– Драго ми је, ја сам Матео.

Придигли смо се са муком и сели на ту исту прву степеницу, мало се смејали, мало трљали модрице.

– Ти си луд, човече!

– Ахам, јесам. Какви су ти планови, хоћеш ли са мном у Апуљу? упитах је као да имам петнаест година.

– Ти си из Грумо Апуље? Немогуће! – рече у неверици. – Па, мој отац је одатле. Хоћу. Када?

Ово већ нисам очекивао. Окренух се ка слици, погледах још једном „прабаку“ и рекох тихо „Антонио…блажени Антонио“. Смејао сам се. Дуго смо се смејали обоје. Причу о Антониу сам јој причао у возу. Дуго смо путовали, али, сам имао осећај да сам пронашао нешто што ми је сам Антонио оставио у тој равници, имао сам осећај да сам пронашао себе и коначно престао да бежим од својих страхова. Пустио сам их да ме загрле и молио сам се. Молио сам се и свом блаженом деки. На крају је остала само још моја неизречена захвалност.

(Моја Апуља)

Прошле су две недеље од како смо стигли у Апуљу. Аида је била код свог оца који је живео у предграђу, на путу ка Барију. Постало ми је јасно како је се не сећам, макар док су била лета.

Тог врелог седамнаестог јула смо шетали  оближњим брдима, истим оним где смо Ђенаро и ја јахали украденог полицијског коња. Стали смо на једном узвишењу, пришла је онако задихана и наслонила се на мене. Осећао сам њено биће пуно живота и згрлио је као да смо одвећ били у вези. Погледала ме је благо, са дуплим дозама нежности у очима. Тог дана је моја земља играла финале светског првенства у фудбалу. Изгубили смо на пенале. Ја сам био најсрећнији Италијан тог дана, свих тих месеци, чак и сада.

par-zalazak-sunca-1000

Пољубили смо се као да смо само то чекали годинама. Као два тупава клинца, баш тако искрено и жељно. Погледах Аиду и руком показах на Грумо Апуљу, на равницу, на сва брда и пут ка Барију – Ово је све твоје, цела Апуља! – рекох као да ми је Антонио све то оставио.

– Моја Апуља – рече смешећи се. – Ти си моја Апуља.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s