Бесмртна (Моја Апуља)

 11           

Мала породица Лука је и даље живела у Напуљу, што је било необично за њих. Једном приликом је, знајући све што се Кости и Антониу десило, газда Бонући рекао:“Момак, па, ти си још ту? Ниси само дошао да ми вратиш кључеве, већ и да хранимо овај народ?“. Коста се само насмејао, знао је да га Бонући само задиркује. Често су се њих двојица тако шалили. Све до дана када је та ратна навика лутања опет прорадила, али касније о томе.

Април је био диван, а сваке друге недеље је Коста могао да ужива са својим синчићем по осунчаним парковима, трговима и у луци. Наиме, његов газда је био један заиста добар човек; Бонући је опет ставио пекарску кецељу и сваке друге недеље радио ноћу уместо Косте, а овај би био у пекари само у преподневним часовима док се не би продали хлебови и разно пециво. Тада био се увек јављао свом газди и трком одлазио кући сину. Увек би носио пуну кесу разног лиснатог пецива сину, мада би готово све раздавао дечици успут, те је малог Антониа често водио у неку пекару или ресторан близу луке где би дечак уживао гледајући бродове.

Месеци су пролазили, за њима године, а Коста је и даље радио у малој пекари код Бонућија, сада већ остарелог Напуљанина. Коста је све чешће сањао своју трагично настрадалу супругу. Увек је носила тамно браон огртач, капуљача јој је била пребачена преко главе, имала је хладан израз лица, без имало осмеха, све супротно ономе каква је била та жена. Чуо би њене понављајуће речи „Зашто, зашто си ме оставио?“. То је почело све чешће да се дешава, и прогањало га је. Била је 1922.година.

После неколико „посета“ у сну, јуна месеца Коста се запути у рано вече ка послу. Кад га виде на вратима пекаре, Бонући га дочека изненађено:“Коста! Откуд ти сада? Шеташ ли?“

„Не, газда, дошао сам да радим.“

„Али, знаш да сам ти рекао да ћемо се мењати сваке друге недеље? Желим да проведеш време са Антониом што више можеш.“

„Знам, газда, али, нема смисла.“ Рече обарајући поглед.

„Немој више да ме зовеш газда! Ти си мој пријатељ, Коста!“

„Разумем, газда! – рече, па се насмеја. –  Него, ја знам, нисте ни ви више најбољег здравља, не могу да Вам дозволим да радите уместо мене ноћу.“

Бонући скиде кецељу и само је нехајно пребаци преко стола. Гледао је упитљиво у Косту, а Коста је као неискусан дечак пиљио у плочице пода. Дохвати кецељу и не гледајући у свог газду и пријатеља који, пак, није скидао поглед са његовог измореног лица. Одало га је више но што је он и мислио. Бонући схвати да је Кости потребно да ради те вечери. И, требало му је. Знао је да ће му рад бити бег од његове жене која му се све чешће јављала у сновима. Бојао се да заспи.

Бонући без речи оде на спрат и рече својој супрузи Андреи за Косту.

„Молим те, иди код њега кући и буди са Антониом. Момка нешто мучи, нека га, нека ради.“ рече и седе у фотељу забринутог лица. Госпођа Андреа огрну мантил и узевши неколико јабука и пуну кесу бомбона, запути се у стан где је сам спавао мали Тони.

*          *          *          *          *

22

До јула месеца, Коста је непрестано радио, Антонио проводио дане и ноћи, месеце са нона Андреом, оца готово да није ни виђао. Јул се наставио, постао је август, па септембар, дошла је и зима, Андреа је водила Антониа својој кући, тамо га је Коста и виђао. Често је шетао сам само да не би заспао, јер када би се то и десило, редовно би се будио уз врисак. Сањао би своју покојну жену и страхоте рата. Себе је кривио што је онда она остала под рушевинама, а они се спасли. Почео је и да пуши, руке су му се непрестано тресле. Временом је почео и да пије. До тада се више није знало ни ко где живи, спава, једино су сви заједно радили у пекари, она је била то сабирно место. Бонући је Косту неколико пута затекао како пијан лежи на поду пекаре. Једном је чак скочио у шоку и јурио кроз локал вриштећи. Превише старих духова је мучило несрећника. На његову срећу, имао је те дивне људе који су чували његовог сина као свог.

Јануара 1923. Коста одлази у болницу, код одељења психијатрије застаје и издалека гледа Бонућија, Андреу и свог сина кога није чак ни загрлио. То га је дуго мучило унутар тих зидова касније.

„Добар дан! Ја сам Коста Лука. Треба ми помоћ.“

*         *          *          *          *

Наредних недеља се Костино одсуство итекако одразило на дечаково понашање. Испрва се био повукао у себе, затворио, да би се чак и потукао са двојицом дечака у школи. Једноме је чак био и нос разбио. Бонући и његова госпођа су се старали око дечака као да је њихова крв, и наравно да им је то време задавао силне бриге. На срећу, дечак је био код истински добрих људи.

Неком приликом се дечак вратио кући, а нона Андреа га је чекала за кухињским столом. Кућом се ширио мирис домаће тестенине и ароматичног соса. Андреа је запевала Тонијево име. Тони застаде скидајући школску торбу, погледа је и потрча ка столу и не оправши руке. Обично би га за то прекорила, али овог пута је видела први осмех на дечаковом лицу после скоро два месеца. Зграбио је прибор и чекао дивне укусе и мирисе. Андреа је запевала стару напуљску песму, дечак се развеселио и навалио на храну као гладан вук. Слистио је чинију тестенине и молећивим очима тражио још мало. Нона Андреа је у његовом погледу видела неизговорене речи: „Нона, ја Вас волим!“. Пришла је дечаку, послужила га и пољубила по глави. Неки тмурни облаци су се развејали тог тренутка.

Тони је сутрадан понео пуно пецива из пекаре својих старатеља и послужио своје другове и другарице. Најпре је дошао до оних дечака са којима се потукао. Овога пута је све прошло мирно, чак и са момачким загрљајима. Смејали су се, онако, полу-одрпани, крезави и клемпави. Тони је ипак био мало постиђен, али задовољан.

*          *          *          *          *

42ae6f3a1d705a294e4ff034420f732b4a1e415121ee551f22a3365ad9f43ee0

Месеци су пролазили, Коста и даље био у болници, а Антонио је одрастао уз остареле Бонућија и Андреу. Два пута месечно су дозвољавали посете, те је Антонио тако имао некакву прилику да види свог оца. Те посете су трајале тридесет минута, недовољно за икакву причу или дружење са сином. Кости се стање погоршавало из дана у дан. Све више се губио, проживљавао своје снове који су га страшно прогањали. Почео је неком кредом да исписује и црта свакојака виђења по зидовима своје собе. Једног дана је Бонући довео Косту који беше пунио десету годину, али, када је видео на шта Коста личи, само је вратио дечака кући. Наиме, соба је била исцртана неким облацима и у средини жена са кафтаном, лице јој се само назирало. То је био усуд који га је прогањао и због чега је на крају и скончао.

„Чика Бонући, зашто не можемо да видимо тату сада?“

„Тата спава, синко драги“, мирно одговори човек, а изнутра су га гореле ватре бриге, необичне, оне која те гори изнутра и не да ти мира. Бонући се презнојавао, брзо слободном руком брисао тај зној са чела и врата, гутао кнедле и смишљао шта да каже Тонију. Тони само сави главу док је ишао држећи га за руку. Заправо, Костино лице је било скамењено, бледо, поглед мртвачки, руке су му биле умазане кредом и угљеном, зидови собе до детаља исцртани и исписани песмама и порукама његовој драгој. Чак се и старац попут Бонућија врло уплашио, но, чим је одвео дечака кући, вратио се и стигао до врата собе у којој је Коста био. Бонући није више препознавао оног дивног човека, тако снажног и веселог, ревише вредног. Овај Коста је био само бледа сенка оног претходног. Старац је са пажњом и у пратњи лекара ушао у собу. Коста је деловао далеко спокојније но пре неких пола сата. Излежавао се и смешкао при погледу на газда Бонућија који на час стаде крај зида где је читао Костине речи, вероватно својој тамној госпи:

Ти си мој усуд и мој спас.

Ти си моје сидро са свим алкама нераскидивим.

Ти си ланац моје слободе. У тај ланац се сам петљам и вежем.

Чиниш ме радосним иако је твоје лице тужно, бледо и, сада већ, ишчезло, па, ипак, ти си бесмртна и моја…“

Даље је читао на другом зиду:

Пусти ме. Само мало ме пусти, да те стигнем, да загрлим тебе, да загрлим свој ланац,

Макар био са тобом на дну јадранског мора недалеко од нашег Кастелфранка. Сидро моје.

Бонући хтеде да чита још када га позва Коста и мирним гласом му се обрати:

„Пријатељу мој, чувај мог Антониа.“

Старац га погледа у неверици и чим покуша да изусти ишта, Коста га прекиде:„Не брини ништа, драги мој, не сумњам да ћете успети са мојим дечаком.“

Застаде, прикупи дах, па рече даље:

„Синоћ сам сањао Госпу нашу драгу, мајку Исусову. Видех је како држи Антониа у крилу, како се смеје грлећи је. Рекла ми је да иде у Апуљу, нека иде Светом Николају. Сањао сам и Њу…моју.“ Утом виде старац да Коста није имао нападе страха и хистерије, као да је његово душевно стање било као раније, сасвим у реду. Коста настави:„Рекла ми је да ме воли. Ево је сада, Бонући, ево је!“ Утом Коста подиже поглед и груди управи ка таваници собе, пружао је руке. Чинило му се да га у загрљај зове његова жена. Одједном се кратко насмеја и сручи назад у кревет. Био је двадесети новембар када је добри Коста Лука умро, када је Антонио остао и без оца, дан када му је Бог дао једну тешку улогу.

Бонући је организовао сахрану након које се покупио са Андреом и Антонио Луком, и кренуо тамо где му је рекао Коста – у Апуљу. Путовали су возом, новим железницама, које су се доградиле прошле године по целој Италији. Дуго су путовали. Напослетку, стигоше у Бари, али отидоше даље, мало назад у сами град Апуља. Светац им је био веома близу. Бонући је вадио велике кофере из кочија којима су дошли са станице. Било их је укупно шест. Продао је радњу, почели су да уживају у старости. Купили су кућу која је касније остала дечаку. Чим су се уселили, старац изведе дечака у шетњу до брда са кога се пружао поглед на добар део апуљске области, укључујући и на Бари где је штрчао звоник цркве где су бивале мошти Светог Николе. Држао је чврсто Тонија за руку и рекао му речи због којих Антонио никада није оставио свој нови крај:

„Види, Антонио, ово ти је Бог сами дао! Апуља – твоја Апуља!“

Дечаков поглед је лебдео по целој области, очи су му сјајиле. Повремено би гледао ка небу, али много година касније је одбијао да каже како он верује у Бога, али би често говорио како Му је захвалан, на оцу, на Бонућију и Андреи, на Апуљи, све до оне чувене ноћи у катедрали код свеца у зрелим годинама.

Дечак је временом постао младић, те зрео човек, пун врлина и меког срца, вредан и пожртвован. Мало је говорио, али је често био несташан. Једва се и оженио, младом лепотицом Росом, која га је упорно одбијала две године знајући да је имао неколико романси са неким локалним цурама. За Росу је то било неморално, али, Антонио је био страшно упоран. И заиста је био смртно заљубљен у Росу. Она је у зрелим годинама била његов стуб и спас, за све немирне дечачке године које се трудио да заборави, стуб за све младалачке лудости које му она некада није дала да заборави, бивајући доста строгог васпитања. Била је стуб све док то није постао сами Бог. Тада је Антонио проживео своје детињство, ево, ми, његови унуци то најбоље знамо. Као да се сва животна радост сакупила и бивала дељена свакодневно. Деда је био појам за љубав. Често су се људи питали како је од њега постао тако ваљан човек, васпитан и задовољан обзиром да су га кроз детињство пратили само несрећа и беда. Просто, ником није ни пало на памет да је Антонио све време био оно драго Божије чедо. Деда је прошао својеврсну Голготу, страдао како деца никако не треба да страдају и пате, а Бог сву муку умножио у мир и радовање.

Често не умем да опишем свог деду. Некада се само смешим по пола сата или сат времена – чини ми се, око главе.  Е, то је Антонио!

33

(Мојој нани Роси, мом својеврсном Антониу)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s