Моја Апуља

Трновит пут

 Ово је дан који створи Господ(Пс 117, 24)

 

Нона је стално говорила како је деда Антонио био један ђаво, а он светац. Тај светац јесте био један потпуно жив човек, како би рекли, док је био младић. Но, сваки светац има неку прошлост која и није тако светла. Деда није имао неке изразите мрље, али га живот није штедео. Као дете је прележао упалу плућа чак два пута. У то време је то значило да породица почне да спрема посмртне ствари. Тридесетих година двадесетог века и није баш било болница, али је болести било колико хоћеш. Могао си да се родиш и у Средњем веку, не би било разлике.

sorrento 7

Антонио се родио године када је почео Велики рат у Кастелфранко Венету, вароши недалеко од Падове. Стара варош раскошне архитектуре је кроз две године трпела велику штету нападима Аустроугара, још и више, трпео је живот. Антониа је носио отац Коста пробијајући се кроз рушевине и лешеве. Тог истог дана су обојица остали без супруге, односно мајке. Антонио је имао непуне две године када је остао са оцем. Обојица су имали само то мало гардеробе на себи наредних неколико недеља. Коста је молио од пекаре до свачијих врата за корицу хлеба за сина. Понека госпођа би се смиловала, већина не. Коста би увек пољубио руку жени или мушкарцу који би му уделили. Коста је био старински васпитан човек, притом, врло свестан незавидне позиције због које је често морао да буде скрушен и тих да би он и двогодишњи Антонио преживели.

У следећа два месеца Коста и његов двогодишњи син Антонио су променили неколико градова на путу од суседне Падове до Вероне ка југу и исто толико прихватлишта, што народних, што им је покоја кућа учинила милост у то незахвално време за живот и примила их на преноћиште и вечеру. Увек би се нашла нека добра мајка која би дала стару гардеробу за Антониа и увек завежљај са мало хране за успут. Коста није знао где да иду, само је бежао од хаоса који је харао и њиховом земљом.

Опростио се од источног кретања за Равену и њене чувене знаменитости, јер, коме је сада до уметности било, та, само мало до духовности и то у служби очувања живота. Коста је, додуше, био побожан човек, вредан, васпитан, имао је спектар дивних особина и занимања које су га красиле, и готово све је успео да пренесе у каснијим годинама на свог сина. Све осим оне прве. До ње је Антонио сам дошао у катедрали Светог Јована када је заспао поред гроба Светог Николе.

Децембра те 1916. године, мала породица Лука је започела живот у Фиренци. Коста се запослио у једној посластичарници. Често је чувао Антониа управо тамо, био је жива атракција својим блиставим осмехом, неспособношћу да се наљути или учини нешто лоше. Често би многе муштерије долазиле два пута у истом дану и куповали пецива и сладолед које би правио Коста, и са уживањем јели дружећи се са његовим сином. Власник локала, газда Пјетро је чак увећао плату Кости за трећину дотадашње, често би га потапшао по рамену и вртео своје издужене бркове. Посла је било све више. Сви су били задовољни, само је Коста и даље, сваке вечери сањао своју жену. Увек би носила тамно браон огртач са капуљачом и гледала у правцу својих момака. То га је прогањало, па је Коста одлучио да иде даље.

– Газда Пјетро, ви сте добар човек, били сте дивни према мом сину и мени, пазили као своје, али ја морам да идем даље, заиста морам. Разумите ме.

Пјетро је разумео, али га је ипак молио да размисли, нудио му је дупло већу плату. Све је било узалуд, Коста није имао мира, морао је да путује даље да би прихватио све што се тако изненада десило у Кастелфранко Венету, њему и многима горе.

45

Септембра 1927. године су двојица момака кренули јужно, пут Рима. Јахали су магарце, делом ишли пешице, сналазили се како су могли, делом је пруга помогла. Почетком октобра су стигли у Вечни град, али то Косту није задовољило. Само су прошли кроз главни град и наставили дуж обале све до Напуља. Рим није био место за подизање детета у то доба иако је нудио доста послова.

Коста је постајао све нервознији, помало исцрпљен; знао је да морају што пре доћи у Напуљ, зима се ближила. На срећу и уз Божију помоћ, како би стално говорио, стигли су у тај град песме и вина и Коста је одмах нашао посао у пекари. Презимили су ту.

Коста је нашао једну јефтину собу недалеко од луке у којој су живели. Са зебњом је остављао малог Антониа док је радио ноћу у пекари. Изјутра би јурио из центра града ка свом новом дому и свом дечаку носећи му разна пецива која је лично месио. Било је доста јутара када би се Антонио пробудио а Коста улетео у њихову изнајмљену собу и затекао свог дечака преплашених очију како се осврће тражећи свог оца.

„Антонио, мој мали Антонио“ често би тада говорио Коста грлећи своје чедо, пуштајући сузе да се сливају. Одмах би му давао да једе и водио у шетњу поред мора, не марећи што је уморан. Такав живот су водили месецима – пун рада, умора и страха за сина који је сам спавао са непуне четири године.

Дошао је и март месец, време се пролепшало, а Коста наумио да у тајности искористи још један дар који је имао, који је његов отац пренео на њега. Бавио се дрводељом. Сваке вечери када би успавао Антониа, одлазио би са мало алата који је у међувремену купио и тесао даске и греде у сред градског парка. Недалеко се налазила пекара у којој је радио. Остављао би свој рад и дрво покривено платном и увезано канапом. Имао је среће, те нико пет дана није ни прилазио, вероватно су сви мислили да град прави нову чесму. Једне мартовске вечери му је пришао његов газда и умало препао:

– Зато ми ти долазиш уморан сваке ноћи на посао, ха? Рече газда пекаре смејући се.

– Газда Бонући, љубим руке, овај, ја, – збунио се Коста желећи да се оправда.

– Ништа, море, шалио сам се.

– Знате, правим ово за… – Не желим да знам! Не још. Нека то остане твоја тајна, а твоја и моја је овај вишак материјала. – прекиде га Бонући.

– Схватам да правиш нешто лепо. Тражи шта год ти затреба. – рече Бонући, окрете се и оде назад у кућу изнад пекаре. Око поноћи би долазио и Коста и остајао све до јутра месећи хлеб и пециво.

230ddd0c57c01d8a32673087c5a73265ff808ddb87217e1752cfc9f482c719e4

Васкрс је био последњег дана марта те године када су престајале борбе у Европи. Те вечери и јутра пекара није радила. Коста је коначно спавао поред свог сина, његовој радости није било краја. Толико су се дуго играли у соби да су загрљени заспали негде иза поноћи. Пробудили су се рано, обукли свечана одела и кренули у цркву на мису. Отишли су у базилику San Francesco di Paola недалеко од стана, близу великог трга. Личила је на Пантеон из Старог века, предивно осликана. Дан је био диван, сви су били насмејани и свечано обучени. Сви су носили бар по једно офарбано јаје на овај свети и светли дан. Након васкршње мисе, Коста и Антонио Лука су се упутили према центру, до парка недалеко од пекаре. Тамо их је чекао газда пекаре Бонући и његова жена испред штанда са преко педесет послужавника са пецивом и разним ђаконијама. Они су пекли целе ноћи уместо Косте да би поделили на празник народу. Поред је било огромно увезано платно. Коста и Бонући су журно одвезали и скинули прекривач. Одједном се сјатило мноштво деце у парк. Чак је и Бонући био у шоку. Прибрао се и уз осмех загрлио доброг Косту Лука и његовог сина.

– Срећан Васкрс, Лука момци, срећан Васкрс! Ти си један диван човек, Коста!

– Не, ти си тај. – узвратио му је његов пријатељ и радник.

Почео је да плаче од среће и дели пециво деци и њиховим родитељима. Антонио, сада већ четворогодишњак, похрлио је са осталом децом ка огромној дрвеној конструкцији коју је направио његов отац, за њега и сву децу Напуља. Била су два тобогана, неколико љуљашки и три клупе за родитеље, мали полигон за јурење и дрвена кугла у средини и у њој урезане речи „Деци и њиховом врлом свету“. Ово је вероватно био дан када је Коста био заиста срећан после дуге и мучне две године. Деца око њега нарочито. Тек негде око пет часова поподне се разишао народ.

vesuvio

– Антонио, Коста, хајдете, ви сте данас наши гости – рече Бонући зовући их на ручак и дружење. Антонио је дао рукицу госпођи Андреи, Бонућијевој жени, а двојица мушкараца су ишли лаганим кораком иза њих.

Сутрадан су многи људи почели да се распитују ко су ти добри људи који су све оно дивно направили и спремили, али то је било сутра. Данас су се сви само радовали и захваљивали за све ново.

Advertisements

3 thoughts on “Моја Апуља

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s