Моја Апуља

217e10cd49dff20558c23c268def54cb

Антонио, Антонио! Чуло се име мог деде из свих кутака куће. Ово је био његов последњи испраћај. Нисам био тужан, само ми је фалио херој мог детињства. Моја земља је управо освајала треће место на светском првенству у фудбалу. Била је 1990.година. Моја породица је увек била тако дисфункционална, на један комичан начин.  Апуља је била тако досадна. Сада јесте.

Између пауза и тихих суза, чуло се само дедино име како га изговара нека старица пошто би изјавила саучешће мојој нони Роси. Нона би само мрко погледала сваку од тих жена и кратко захвалила. Тако би се стално окретала ка мојој мајци и говорила исту ствар:“Ово је нека његова ко зна која неморална. И он је био… их! Нека, нека,..“ Тада би се нона као и сваки претходни пут ујела за језик држећи се оне старе „О мртвима све најлепше“. И после сваке нонине опаске на дедину младост, и она би изустила исте речи као и те жене:“Антонио, Антонио!“

Дошли су сви рођаци и пријатељи у нашу кућу која је била мала да их све прими. Ту је било доста жена, бака би, наравно само колутала очима. Многи су остали испред куће, посред улице Ђузепе Вердија. Ред би се отегао до улице Републике. Чекао се свештеник. Настао је тајац читавих десет минута. Само смо се мој брат близанац Ђенаро и ја, Матео тихо присећали свих тренутака са нашим Антониом.

Када смо Ђенаро и ја навршили дванаесту годину, деда нас је повео на јахање. Тог целог дана нас је учио по оближњим пашњацима како да се попнемо и како да јашемо. Коњ је био загасито браон боје, имао је тегет кожно седло и окер ам на глави. То је било најлепше нешто што смо добили тада за рођендан. Пре сумрака је деда само викнуо – Матео, Ђенаро, идемо! Рекао нам је да оставимо коња. Узалуд смо плакали да поведемо и коња са нама. Деда је био одлучан. Тек увече смо чули на радију да је неко украо парадног полицијског коња и да још није нађен. Антонио нам се само осмехнуо и намигнуо. Нони никада нисмо рекли, јер би се зидови рушили од њене вике. То нико није желео. Чак смо је се и плашили као мали, а вероватно и наши родитељи. Нона је била она стара апуљска школа, није се могло тако лако са њом.

218592_10150286949173054_296560433053_8730772_1143770_o

Толико је било незгодно да нас је јурила и тукла чиме год дохвати када бисмо крали питу пре но што би се охладила и била послужена после ручка. Често је и деда Антонио крао са нама и бежао као да је и он имао неких дванаест, тринаест година. Често би и он имао дангу по леђима. Дотрчао би за нама и сео мастећи браду питом, смејући се. Он је сликао наше детињство како ни родитељи нису умели. Никада се није љутио нити замерао својој жени на нарави, волео ју је, онако искрено. Зато се у младости и поштено иживео јурећи апуљске лепотице, што му нона никада није опростила. Не као неверство, Боже, не! Сматрала је да је неморал за скитнице и проститутке, никако за господина и домаћина. У његовим позним годинама му је још више замерала његове детињарије, нас кажњавала колико нам је често и џепарац давала, и стално се молила Госпи да га мајчински погледа и уразуми. Кад год смо је Ђенаро и ја видели како се моли, жустро бисмо се прекрстили, готово неприметно јој пољубили руку и рекли да Госпа много воли нашег деду Антонија.

– Како, нона, да Госпа не воли Антонија, па она је мајка свима нама, чак и деди?

Нона Роса би нас тада погледала веома значајно, ми бисмо тако брзо побегли, бојећи се исте оне њене деснице коју смо пољубили десетак секунди пре тога. Нона је умела то да узврати. Често смо се будили а по чоколада би лежала уз узглавље, наравно, ако не би био пост. Тада бисмо добијали шарене бомбоне и чај од шумског биља. Нона је имала те неке трансформације, деда је био постојан. Да, он је увек био наш јатак и друг, крио је све наше несташлуке, као и ми његове.

Био је правичан, стално је викао „Доле фашисти!“ Касније смо схватили да је дедина правда често имала плаву боју на његовим леђима. Неколико пута су га ухапсили. То је протекло салвом псовки и клетви које би изрицале наша мајка Катарина и нона Роса, чак и понека комшиница која би се задесила ту. Да, људи су били више него солидарни у несрећи. Тај осећај породице је нешто врло својствено људима из Апуље, чак и када нису у сродству. Карабињери се нису плашили силе, плашили су се клетви жена. А било је разних. Једна од таквих је кружила градом десетак година, а баш је наш Антонио заслужан за њен настанак. Када су желели да престраве карабињере, жене су викале „Дао Бог да се успаваш код Свеца у Барију“. То је био окидач да се свако склони шта год да је било по среди. Тако су се плашили Светог Николе да је то било јаче од сваке идеологије и наредбе. Ове забачене средине су биле врло плодно тло за тако нешто.

***

1358630679_720p_4456

Још увек смо чекали свештеника, замро је сваки говор, чуло се само шкрипање пода док су људи прилазили у мимоходу и палили свеће. Утом до нас седе наш отац, исправи леђа и са поносом гледајући ка ковчегу свог оца поче да нам шапуће:

– Наш Антонио је био човек безверан, некада давно. Никада се није приклањао ни вери ни фашистима, ни онима после њих. Увек је био свој, и често тврдоглав.

Вас двојица не знате да сам имао брата, Амадеа, али је умро када му је било десет година. Ја сам тада напунио осамнаест. Тек тако, из чиста мира, доктор вели – срце му је стало. Хеј, дечаку! Тада је Антонио, Бог да му чува душу, пошао пијан за Бари. Стајао је испред врата катедрале и свађао се са Богом. – А када са Богом завршим, долазим и теби да проговорим! Викао је мислећи на Светог Николу.

Не знам ни сам како, али је разбио неки прозор и упао у затворену цркву. Тамо су га нашли ујутру свештеници и бискуп како лежи поред гроба светитеља, позвали полицију, стигла је кроз сат времена и нона, а Антонио се није померао. Узалуд су га будили. Наједном, дрмну се сам, устаде и у чуду их је све гледао. Покупи своју капу и поклони се ка свецу мрмљајући неке речи, вероватно молитву. Нико није рекао ни учинио ништа том приликом, а сви су га гледали како излази из цркве.  Просто, сви су мислили да је било чудо. Можда и јесте, шта ја знам.

Е, тада је, дечаци моји, Антонио заволео и Бога и Светог Николу, променио се, а задржао ону радост, чак се често и понашао као они стари, јуродиви монаси, понашао се као луд. Само је Бог препознавао његову љубав, Бог и деца.

Схватили смо о чему отац говори, само смо се насмејали. Заиста, наш стари је био као дете, свака његова, па и лудост је долазила из чистог срца, увек са намером да се радујемо.

– Антонио, Антонио – рекох тихо и додах – Када би сада устао уместо да спаваш. –Нона то чу и устреми се ка мени – Па, сада још да ме плаши? Није му било довољно што ме је стресирао за живота? Нека спава, а ти да ћутиш, ју, ју!

– Хајде, Антонио, шта чекаш? додаде Ђенаро.

Нона замахну торбицом коју је имала на руци, поче да удара и мене и Ђенара и оца, мукла тишина је била нагло прекинута, све је цијукало док је нона јурила за нама. Вероватно се деда негде горе смејао овој радости. У том трену уђе и наш нови млади свештеник, поче да смирује нашу темпераментну баку, која и њега удари. – Ти ћеш да ми кажеш да се смирим? Даље!

Ситуација се смирила исто како је и почела – у трену. Нона се окренула ка ковчегу где је лежао њен драги муж. Лице јој се озарило и само је тихо прозборила:“Антонио, мој Антонио..“.

Осетили смо неки диван мирис, као да је неко просуо есенцију ружа, јасмина и неког четинара. Допирало је из ковчега. Кућом се ширио благоухани мирис и нонина вриска. Баш тако, као печат једног живота Антониа и Росе, старих, добрих Апуљана.

Bari_perotti_vista

(Мојој дивној сестри)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s