Пета Заповест

Virginia1

Мој отац. Превише радости и неразумљивих ствари у одрастању у само једној до две речи. Могуће да би цела једна прича била испричана са ових седам слова и узвичником уместо тачке. Отац је сваки знак интерпункције у животу. Он је једно огромно све.

Седео сам на клупи испред болничког улаза, могуће да је прошло сат или два. Сабирао сам мисли, скупљао снагу, тражио речи за оно што је, као и сваког претходног дана, следило. За неколико минута сам се створио испред собе на трећем спрату болнице где је лежао мој стари. Дочекао ме је само једним болним погледом, мало предатим од силне борбе за здравље. Од плача сам се суздржавао тако што сам му стално нешто намештао око кревета и причао догодовштине из канцеларије у месном суду где сам радио као приправник. Око пола сата сам га забављао а да није изговорио нити једну реч све време. Наједном ме погледа значајно и рече ми:“Сине мој, иди. Немам ја много снаге, а ни воље. Разуми ме.“

Све сам осим тог дела да га разумем. Био сам себичан и субјективан. А, ко и не би кад је о родитељу реч?

Мало сам био уморан од силног убеђивања да и он мора да се бори за своје здравље, слуша лекаре, држи се савета. Подигао сам главу, погледао га топло, са трунком прекора за ту малодушност и почео да причам:

– Тата, сећаш се оног периода када сам тренирао атлетику, колико смо се често свађали, колико си ме често и подржавао?

-Да, наравно.

father_son_111110-thumb-640xauto-1534

– Сећаш се оних првих патика за тренинг које си ми купио за мој шеснаести рођендан? Климнуо је потврдно главом, те наставих, – Е, видиш, одлично се сећам да сам их испробавао сваки боговетни дан, без обзира какво је време било вани. Петог дана сам кренуо да се спремам за трчање, ти видео моју луду намеру и рекао ми како се спрема невреме. Сећам се и да те нисам послушао, све и да је напољу била катаклизма, ја сам био решен да трчим. Имао сам на себи мајицу, шорц и те, нове, лагане патике у којима сам имао осећај да летим. Истрчао сам из куће и само успео да чујем како ме дозиваш. Касно, већ сам био на улици, далеко.

Након два, три километара сам већ био ван града, газио сам друм, удисао свеж ваздух, смејао се на моменте, уживао у осећају слободе. Изненада је почело да се облачи, кроз десетак минута небо је било сиво, готово тамно. Био сам на неком седмом или осмом километру од куће, а трчао сам и даље право. Нисам желео да ме једна изненадна киша врати кући, као да би била прва, мислио сам тада. То није била киша, био си у праву, било је невреме.

Није минут прошао да би од прве капље дошло до највећег пљуска који сам доживео да видим. Био сам на чистини, нигде неке куће, плаца, нигде чак ни дрвета под које бих стао док не прође овај потоп. Свакако, трчао сам и даље, само што сам тада кренуо назад, али касно. Одавно сам био, не мокар, већ натопљен, а овај мали непослушни је и даље трчао – све док нисам морао да станем, јер је падало као да је неко поцепао небо, намерно све сручио. Апсолутно ништа нисам могао да видим, ни где је друм, ни њиве са леве и десне стране, све је имало боју кише. (Тада је настала и та боја, бар за оне који су били напољу, као и ја). Покушао сам да станем са стране, али, нисам знао где да се денем. Падало је све јаче, ја сам после сваког налета викао:“Можеш ли уопште јаче?“ Сваки пут сам бивао све непријатније изненађен. Као да се Небо такмичило на сваки мој нови шок, као да ме је кажњавало за непослушност. Севале су муње, небо се проламало. Било је нечег прелепог у свему томе застрашујућем. Чак и падох под налетом воде, мислим да сам неколико минута само лежао док притисак није попустио. Једва сам устао, сећам се да сам био у шоку, неко време сам само ходао напред посред бара – да, киша је толико пала да је све било прекривено водом. Наравно, мени то није више сметало. Напослетку, почех и да трчим. Требало ми је око сат времена да стигнем кући. Да не помињем чудновате погледе свих који су видели „лудака“ како тренира.

Колико уђох у двориште, знао сам да ме чека твоја критика. Преварио сам се. На вратима куће си ме чекао ти. Ти и онај твој срдити поглед. Још чујем оно шиштање твог испрекиданог дисања, беса који је покренуо један муњевит очински шамар. Пао сам и опет неко време лежао на земљи. Само си ме гледао надвијен над мноме, ћутао си. То ме је болело више но тај шамар. Тресао си се онако престрављен. Ја сам и тада знао да ме ти волиш, шта више, био сам врло свестан тога, али је тада све било покренуто твојим страхом, онако, природно, чисто родитељски.

Видиш, тата, наставио сам причу, нисам те послушао, а требало је то да учиним. Оставио сам ти могућност да премиреш, да се плашиш и да помислиш да би ми се могло нешто десити. Тако се и ја сада плашим и да помислим да ћеш дићи руке, да ћу те изгубити, да ћу остати сам. А то ми је застрашујуће и да помислим, колико год ја година имао. Плашим се да нећу имати кога да волим и коме да досађујем.

Ћутали смо обојица неко време, а онда ми стеже зглоб и привуче лагано себи у загрљај. Први пут сам видео свог оца како плаче. Осећао сам његове пољупце по глави, као да сам исти онај клинац у новим патикама или још млађи.

– Када изађем одавде, хоћеш ли водити свог старог у шетњу? Ја, шта ћу, не могу да трчим, рече и насмеја и себе и мене.

– Хоћу, хоћу, рекох док сам непрестано климао главом потврдно.

Тог дана сам остао неколико сати дуже него што су иначе дозвољавали посете.

Кроз неколико дана смо мој стари и ја шетали. Најпре по дворишту, а онда све даље и даље. Био сам тако срећан и захвалан, за све, за живот, за детињство, за онај шамар, јер је мој.

Отац. Мој отац…

(Моме оцу)

the-sacrifice

Advertisements

2 thoughts on “Пета Заповест

  1. …. kao da je neko pocepao nebo…. Jos jedna izuzetno lepo napisana prica!
    Dira u dusu i tera suze na oci…. I ja veoma volim svog oca! Otac je stvarno nesto veliko i znacajno… Hvala puno, Dragane! 🙂

    Like

    • Нема не чему! Што би мој добар друг рекао – Изволите, не мора се изувате! 🙂
      Можда још нека ранија или каснија буде занимљива.
      Живели! 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s