Очеви и синови

War in Iraq

(А река излажаше из Едена да напаја врт.И одатле се раздвајаше и биваше у четири почетка река.

… И име треће реке је Тигар, она протиче на исток Асура.

Књига Постања, 2.глава, стихови 10,14)

Мат Лебовски је записао на парчету папира:“Људски живот је једна од најневероватнијих, а најочигледнијих ствари на овом свету. Има свој почетак и има свој крај. Родитељи славе својој деци рођендане као нулте тачке када су се њихови животи коренито променили, верници славе рођење свог Спаситеља, преживљавање природних катастрофа, метак, саобраћајну несрећу, много тога, заправо. Не знаш када, али надаш се том моменту, тој нултој тачки која ти промени живот, промени га у корену. И ништа није као раније.“

*          *          *

Мат је био момак на почетку тридесетих година, живео је са родитељима и двема млађим сестрама у Колораду, на обали Гранд језера. Кућа им се ослањала на истоимену авенију, на педесетак метара од језера. Отац је био изгубио посао у локалној пилани. Мат је недуго затим оставио барске туче, посао шумара и оставио писмо својој породици да се враћа за девет месеци. То, и да се моле за њега.

Пријавио се за мисију у Ираку, знао је да се туре доста добро плаћају. Те 2005.године је био стациониран у Самари, у централном Ираку. Све је деловало мирно када је стигао, рушевине су одавале неку мирну језу, али било је далеко од мирног. Никада источни народи нису мировали, никада нису губили интересовање да истерају своје на чистац, чак и ако су се међусобно убијали.

_66407080_iraq

Већ након недељу дана, Мат је имао своје „ватрено крштење“. Кренуо је у патролу по граду, увек су ишла два оклопна возила. Налазили су се у насељима Шурта и Алармошаи. Неколико пута су обишли скоро све улице тих насеља. Мат је био напет као струна гитаре, његови другови такође. Већини је то била прва тура у Ираку, и готово сви су били жељни доказивања, често је то прерастало у насиље. Просто, нико није гледао – Ирачане је напустио и сами Бог, како су грађани Самаре имали обичај да кажу. Мат схвати да се налазе између четири џамије, које као да су образовале знак крста. Превише страдања и симболике.

– Јесте ли упали у неку заседу? – упита Лебовски. Тејт Вилијамс, клинац са непуних двадесет година се окрете и крену да прича о свом искуству Мату када је возило испред њих наишло на мину. Снажан прасак их тргну све. Њихов возач се укопа у месту, чврсто су држали своје пушке док су гледали како лети у вис прво возило као ватрена лопта. Почеше да звижде меци на све стране, њих четворица истрчаше из возила и панично кренуше ка трче. Мат се успаничио, почео је да трчи што је брже могао, ватра се фокусирала на остале момке. Ирачани су без имало гриже савести косили сваког ко је носио било какав страни знак или грб. Мат је нашао склониште на улазу неке зграде и почео да пуца насумице. Напад је трајао неколико тренутака, не дуже од пола минута и све се догађало у трену ока – довољно да ти живот прође неколико тренутака пред очима. Одједном, са последњом гранатом стаде цели напад, само се дизао дим и чуо понеки крик рањеника. Тејт Вилијамс је престрављено држао своју пушку уз тело, као да је само чекао хитац, чак је изгледао као да га је прижељкивао. Мат Лебовски је лежао без свести на земљи, имао је неколико рана по телу, панцир није много помогао, последња граната је била пресудна да га након неколико минута нађе један, више него храбри Ирачанин, сав умотан у традиционалну белу хаљину. Абдула Илах га подиже и хитро однесе што даље, прешао је две улице док га није ставио у колица за транспорт, покрио делом тканине коју је носио и одвео својој кући. Бог сами зна одакле се тај човек створио ту и одвео га на периферију Самаре. У следећим недељама је извршена опсежна истрага америчке војске, али, колико год упадали људима у куће и бесомучно препадали одвећ уплашено становништво Самаре, нису пронашли свог друга. После недељу дана је проглашен несталим у акцији; у оваквим ситуацијама, обично би био сматран мртвим, а трагање би било заустављано. Абдула Илах је крио Лебовског из најчасније намере, без трунке задњих намера, коју би тада разумео само човек његовог кова и васпитања, неко ко је ценио људски живот по, наслеђеним, „сопственим“ правилима која су била својствена источним народима и њиховом старању о болеснима и унесрећенима.

01_karbala_aaa_blackhawkshadow-1072x714

Мат је лежао неколико дана без свести у дому Абдула Илаха и његове породице. Абдула је с времена на време проверавао дише ли његов, ратом изнуђени, гост. Четвртог дана се пробудио, забацио главу у страну, борећи се за мало свести, и опет заспао до следећег дана. Абдула и његова жена Раниа су му све време стављали облоге на чело и на ране у левом рамену и бутини, добијене од шрапнела. Будио се повремено, обливен знојем и страхом у очима. Прошло је неколико недеља Матовог „лечења“ у Илаховом дому док се није сасвим опустио у вези са својим „отмичарем“; доста касније је схватио да је Илах био тај који му је спасао живот, врло случајно и веома намерно. Мат никада није питао свог спасиоца откуд он, мирољубив човек у сред једне заседе, једног крвопролића, није му чак ни било битно, једино је осећао захвалност. Када је већ могао да устане из кревета, Мат је ручао за столом са породицом Абдула Илаха. Његов домаћин га је посадио до себе, наспрам свог старијег сина, Амала, и тако дан за даном. Прошло је месец дана од заседе у којој је Мат добио још једну прилику за живот и нове пријатеље, нову породицу, када су њих двојица седели на Илаховом молитвеном ћилиму. Понека реченица би се провукла између дуготрајних ћутања и молитви, свако своме Богу; Илаху то није сметало, као ни Лебовском. Илах би упалио тамјан, спустио до пола засторе на прозорима. Били су то тренутци када су обојица били потпуно спокојни, спојени, видели су се неки блажени осмеси на њиховим лицима, иако су се у даљини чуле бомбе и рафали. Након сат времена њиховог тиховања, Абдула Илах се окрете ка свом, одвећ, не госту, свом новом сину и поче да говори:

– Мој отац је дошао са севера ове старе земље у средиште, овде, у Сал ах дин мухафадхах (покрајину Саладин) када је почео рат између Ирака и наших шиитских суседа – Ирана. Никада моја породица није улазила у сукобе, то је, чини ми се, борба где нико не побеђује. – заћута мало Абдула Илах, па настави – Заправо, увек побеђују кукавице, не знам ни сам како, али они који преживе, дођу у ситуацију да манипулишу и искоришћавају. И твоја земља и моја, без разлике. Нема овде праведних осим оних који гину зарад других и ради уверења. Упамти да смо жртве сви ми који нисмо у удобним фотељама!

Мат је ћутао, оборио је главу, знао је да је старина у праву.

– Знаш, ја сам свог првог сина назвао Амал, знаш ли шта то значи?

– Не знам, одговорио је.

– Нада. Значи све оно чему се надамо моја породица и ја као једни од наследника патње и немирног живота деценијама уназад. И, ево, већ шеснаест година се надамо. Увек ћемо.

Опет су ћутали неко време. Мат није дизао своју главу, као да је био постиђен што је уопште дошао у туђу земљу под разним изговорима политикантства и зараде. Зарада је била на туђој крви, није ту било демократије, Мат је сада то добро знао.

Абдула Илах устаде, оде до ормана и извади једну белу, свечану хаљину, традиционалну за арапски свет и стави је Мату у руке.

– Ти си сада син ове породице.

Мату се испунише очи сузама, стеже хаљину и загрли свог спасиоца и свог новог оца. Илах га пољуби у чело и рече – Ти, сине мој, мораш назад у базу. Не смеш да избегнеш и дезертираш. И они су твоја браћа. Мат га је гледао у неверици. Није био сигуран је ли Илах истинит колико племенитости, одговорности и доброте има у њему.

Сутрадан је Мат стајао на вратима дома загрљен целом породицом. Стајали су тако неко време. Ћутали су, сузе су им свима ишле низ лице, понеки осмех тек за захвалност на љубав, за све, за живот.

Изашао је из куће свог оца који га је сетно пратио погледом носећи белу хаљину испод које је била његова униформа. Препешачио је неколико километара источно ка својој бази, застао испред последње зграде и скинуо хаљину коју је ставио у недра. Мало је рећи да су сви били у шоку, још је мање потребно рећи да су надређени захтевали објашњење где је био месец дана.

Није ниједном речју поменуо Илаха и његову породицу, бојао се да ће Илахова породица трпети тортуру његових војника, а још горе, бојао се да ће радикални Сунити побити све у кући као казну што помажу страном војнику. Нико ту није гледао човека, само идеју.

*          *          *

После месец дана, Лебовски је опет послат у патролу по Самари. Сваког трећег дана је ишао. Молио се да не дође до икаквог напада, само је чекао да оде назад кући и пеца са својим старим на обалама Гранд језера. Често је желео да посети свој ирачански дом и своју другу породицу, Абдула, Амала, Муталиба и мајку Раниу. Кришом је послао неколико писама и нешто новца по клинцима које би нашао у крају за време патроле. Старао се да га нико из пратње не види, чак ни млади Тејт Вилијамс, који је неким чудом преживео онај напад и вратио се  без огреботине у базу.

Мату је било остало још три дана службе у Ираку, радовао се повратку кући, радовао се да се врати свом некадашњем оскудном животу. Знао је да је кући имао све. Овде је само то и схватио и добио много више, захваљујући Илаху и његовој породици. Тог дана је ишао у своју последњу патролу улицама града, патрола је кружила истим оним улицама у насељима Шурта и Алармошаи. Скоро на истом месту их је чекала још једна заседа. Одједном, као што то обично и бива, меци су летели на све стране, пакао је кренуо наново, с тим што се патрола није заустављала, домаћи борци и војници из базе су јурили по целој Самари и циљали једни друге. Зауставили су се у насељу Мутавакил. Чуло се још неколико паљби с обе стране док није све утихнуло. Тејт Вилијамс опали још један рафал из свог возила забијеног у зид куће, више из страха, покушавајући да изађе.

У том истом тренутку, улицу претрча један Самаранин и клекну крај детета које се играло лоптом, затечено незваном паљбом. Био је то Абдула Илах. Подигао је дете, узео на руке и страхотно свечано носио дете са чије руке је капала крв на земљу. Носио је своју наду, свог првенца Амала. Вилијамс више није видео ниједног човека на улици осим Илаха коме нареди да стане и запуца два пута ка њему. Човек се није заустављао. Мат препозна свог пријатеља и оца и викну Вилијамсу да не пуца, али је киша метака кренула у њиховом правцу, Вилијамс одговори. Абдула је ходао тако свето, скрхан, пуних очију суза, његове искривљене усне су одавале бол који није обраћао пажњу на туђу битку и на свеприсутну смрт. Прошао је поред двојице америчких војника, застао на кратко и продорно погледао у правцу Мата Лебовског. Није престајао да плаче, није престајао ни да умире тих тренутака, тог дана, тог живота који му је задао последњи ударац. Био је то дан када је Абдула Илах престао да се плаши и дан када је престао да се нада.

site_0276_0005-594-0-20110809171346

Лебовски је немо и престрашено гледао у правцу свог пријатеља и његовог беживотног детета. И он је умирао. Ни он, као ни Абдула није обраћао на нову кишу рафалне паљбе, и ко ће знати како су њих двојица остали тог дана међу живима и зашто. Мат се то исто питао до краја живота. Илах је одмакао истом брзином, идући посред улица док га је Мат пратио погледом. Видео га је само како одмиче ка спиралној кули недалеко одатле, угледао је силуету човека како стоји на њеном врху, осећао мирис који је ветар донео са оближњег Тигра и чуо врисак, испрва потмуо, а онда ослобођен, онај који ти леди крв у жилама.

Дан је утихнуо са многим животима.

Кроз пар дана, Мат је са многим војницима отпутовао назад у домовину. Породица га је дочекала на аеродрому у сузама. Сви су били срећни осим њега. Он је углавном ћутао, често би пречуо многа питања. Наредних недеља је углавном седео на трему породичне куће и гледао у правцу језера. Отац је после две недеље донео штапове за пецање, стао испред свог сина и рекао:

– Устај, сине, идемо! Хајде са твојим старим као некада.

Мат се само насмејао, устао и загрлио свог старог. Тог дана су пецали све до касних часова. Наједном, Мат извади простирку, клекну на њу и помоли се прекрстивши се. Оцу то би чудно, али не проговори ни речи, само клекну поред свог сина коме није знао како да помогне. Решио је да ћути и воли га. После десетак минута тиховања, Мат поче да говори о свему. Тада је све испричао свом оцу.

*          *          *

Почетак је двехиљадешесте године. Мат се упутио на аеродром носећи белу хаљину добијену од свог пријатеља и оца Абдуле Илаха. Сутрадан је стигао у Ирак и допутовао са локалцима до Самаре. Нашао се пред вратима Илаховог дома, покуцао и чекао. Врата је отворио сам Абдула. Имао је исти болни израз лица после толико времена. Мат је пао ничице, раширио руке и на тај начин предао свој живот у руке човеку испред себе. Како год било и ко год испалио тај хитац, Мат је имао осећај кривице са којим се није никако изборио. Абдула клекну поред свог спасеног сина, помилова га по глави и загрли без иједне речи. Обојица су плакали.

– Сине мој, сине мој – напослетку проговори Илах стежући га све јаче.

(Младену Алексићу)

samara-russia-buzuluk

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s