Богојављенско јутро

Vintage Letters

Милановићи. Живели су у једном малом граду. Тај град је имао пијацу, суд, једну цркву, три школе и десетак улица, мада, све се сводило на једну – главну која се протезала целим градом. Било је ту неколико нормалних породица; када кажем нормалне, мислим на срећне супружнике, на испуњене душе. Да, неколико! Милановићи су причали своју причу већ двадесет година, далеко од очију и ушију других, врло љубоморно су чували своју причу и брак. Имали су деветнаестогодишњу Љубицу.

Љубица је често проводила време на тавану породичне куће уживајући у стварима које су имале своју причу, неке скорије, неке старе и по три генерације. Тог богојављенског јутра је  нашла хрпу папира, извукла их из кофера у коме су били и почела да чита са уживањем. То су били неки њени ситни ритуали скоро свакодневно. Бавила се само једном ствари сваког дана. Изабрала је један папир и скоро у даху га прочитала. Замислила се дубоко, па га је прочитала још једаред, па још једном и опет тако док није чула очев глас како је дозива: „Љубице, кћери, хајде, крећемо још мало.“ Њој се сада није ишло у цркву, није ни знала шта јој се ради осим да прочита тај рукопис још који пут и открије ко је коме писао. Препознала је очев рукопис. Слетела је са тавана носећи лист хартије стар годинама, заборављен негде у прашини. Гледала је с подозрењем час у оца, час у мајку. Није се усуђивала да пита чије је то писмо било. Пре но што су кренули на службу и по богојављенску водицу, читала је још једном исте редове док је облачила јакну:

„Некада се прошетам по твом крају и приближим се твојој згради. Осетим нервозу, застанем тако, па начиним неколикo корака, па опет станем, све време гледајући у правцу твоје зграде. Очекујем да ћеш изаћи, а, заправо, плашим се да те угледам. Бојим се да бих остао у месту укопан или шашаво одреаговао, као дете, незнајући како да сакријем све емоције које ми се, верујем, виде на лицу. Можда бих и побегао иза првог паркираног аутомобила, чучнуо, чекао да ме дотуче све јаче лупање срца и недостатак ваздуха.

Да, постала си мој огромни недостатак. А, борим се са тим успешно, веома успешно, као никада нико – само понекад не заплачем и само некада причам са људима и смејем се. А, остатак времена сам одлично, баш фино, никада боље. Видиш и сама. Ево, зар ти мој осмех леп као у магарца не говори да сам срећан? Боже, како си ти смешна шта не видиш.

И да знаш, не фалиш ми уопште! Толико ми не фалиш да сви виде и ћуте. То што ми не излазиш из главе и срца се не рачина. И нећу ти ни рећи колико највише на свету ми не недостајеш, недостајање моје. Не, нећу! И, не можеш овог глупог дечака да убедиш да му фалиш, не, чак и кад би хтела. Он је глуп, али, тај све зна.

Не болиш ме. Наиђу тако неки празници и други посебни дани када ме још више не болиш. Добро, ту и тамо, можда раме на коме си лежала, груди и руке од претераног грљења, али, добро, нећемо сад о томе. Попијем лек и прође све…или не…кроз неку годину када те сретнем, па се разболим само због мириса који си пронела не заставши.

Чувам те дубоко у себи. Толико дубоко да ме сестра и другови стално забављају врхунским шалама, јер знају они колико си потиснута и да ми ни на памет не падаш. Чак и мој отац, тако крут и строг је постао кловн мог касног детињства и гледам га како пати док ме засмејава.

Па, ово је страшно колико сам наставио свој живот и колико скачем од среће. Чак и циганчићи срећно трљају руке када ме виде. Мора да зрачим срећом, зар не?

Углавном, толико смешних људи око мене који виде оно чега нема, и – гледам их, тужни су ми нешто кад год се замислим. Често се замислим, додуше, никог ја не терам да гледа како ми се преливаш преко бића. Хм…

Ево, престајем да мислим. Сада ћу само да те волим и то понекад, да ти се не ослади превише. Бојим се да би онда и ти мене заволела. Бојим се тога да би се све окренуло наопако и да бисмо патили обоје. Боље онда да се не волимо, шта ти мислиш? Ја мислим да је то чиста глупост. Љубав је за децу и колаче.

Чудно, ти си моја слатка и љубавна категорија, ти си, како ми је једном речено – Тај мој тип.

П.С. Молим те, немој ово да учиш напамет, само знај да знам.

И да те волим, наравно!“

Док је завршавала писмо, мајка ју је погледала испод ока и изговорила ту исту последњу реченицу отварајући врата и намигујући јој. Љубица је била збуњена. -Како је само мајка могла знати, шапутала је. Унезверено је гледала три улице тих седам минута хода до цркве. Тргла би се сваки пут када би јој се обратили родитељи. Као и свако дете, само је желела  да верује да је љубав њених родитеља била та права. Мајка се надвила над своју ћерку и шапнула јој:“Јесте, права је“.

Љубица је погледала у још већем чуду, а мајка је само додала онако нехајно:“О, како дивно богојављенско јутро, прави дан за чуда, зар не?“ и прекрстивши се уђе у цркву.

Љубица застаде пред вратима храма, упери поглед ка небу. Почела је да се смеши док су јој мајчине речи, тако давно записане одзвањале у ушима. Поче да се смеши и верује – у чуда. Дан је био прави за тако нешто.

(Свим родитељима и њиховим чудима)

walking_away_by_

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s