Зимски сан

Зором поче баба Ања да тумара по собама. Из трена у трен је бивала свака просторија осветљена. Носила је светиљку, јер у овом крају није било струје.
-Јутро је. Устај, устај мали да идеш код тетка Соке у варош!
-Хајде, спављивче, устај, рекох, викну бака Ања док је покушавала да пробуди свог унука Борислава.

3d-abstract_widewallpaper_romanian-winter_46143
Отворивши своје плаве очи, придиже се мали Бора. Хитро искочи из кревета и лагано потрча кроз собу. Бака изађе за њим и донесе му одело. Спремила му је одећу коју је обукао преко унтрука, јер напољу беше хладно. Био је јануар. Све је било прекривено снегом и ледом. Кроз неколико минута отворише се врата и у двориште изађе Бора, а иза њега бака Ања и деда Милисав.
-Сине, имаш ту пар лепиња и мало сира за успут ако огладниш, рече бака Бори док је он давао зрневље промрзлим птичицама испред куће.
-Ту има ствари за тетку, дај јој то – рече Ања, дајући му једну торбу. –Хајде, иди сад, сине, хладно је – рече деда, па додаде: Поздрави тетка Соку и течу да поздравиш!
-И браћу да поздравиш! И правим путем иди, немој да луташ, сине. – као да се прену баба из мисли.
Борина прилика се све слабије видела, и баба као да устукну када га виде самог и немоћног на путу. – Милисаве, ја се плашим за њега. Погледај га, мали је и сам по зими и тек што је навршио десету годину. Ајој мени! – уплашена баба Ања као да је тражила неку утеху од свог мужа. – Хај’мо унутра, Ања. Велики нам је он, не брини! – охрабри старицу и снажно залупи врата куће, те паде снег са стрехе и затрпа кућни праг.
Управо је свануло. Силуета дечачића је ишчезавала у даљини стапајући се са непрегледном боровом шумом. Птичице које су биле у Борином дворишту прхнуше и одлетеше према шуми. Цела шума се белила. Све је било бело, дан, небо..
Стаза која је водила кроз шуму је била широка и утабана, те се пут могао лако пратити. Бора је ишао сигурно својом стазом, није журио. Било му је занимљиво да посматра пределе које је иначе одлично познавао. Сунце је промолило своје зраке кроз снежне и хладне облаке. Успело је да проструји кроз борове и обасја Борин хладни носић. Бора подиже главу ка небу и кратко уздахну – Ех, што си зубато?
Корачао је још неких стотинак метара кад изађе на неку пољану. Била је широка око две стотине метара и раздвајала је борове шуме. Прва шума је била дедина. Ову другу није добро познавао. Била је велика, много већа од претходне и већ је увлачила језу под кожу Бори. Он удахну дубоко. Застаде да поједе једну лепињу коју му је послала бака. Чучнуо је, јер није имао где да седне. Дисао је дубоко, ваздух је био свеж и чист на селу. Уперио је поглед ка врховима борова. Изгледало је као да су врхови парали прозирно плаво небо. Наилазили су снежни облаци. У тим тренуцима зачу се крештање. У небо прхнуше две креје које бејаху на боровим гранама.
-Како су лепе ове птице – рече Борислав и уздахну. Летеле су пар метара изнад борова. Изгледале су величанствено. Смарагдно зелена боја се разливала по врату као мастило из пенкала. У неколико секунди одлетеше из видокруга. Пошто је појео лепињу, кратко се осмехну гледајући према дединој шуми. Полако се окрете и крену пут друге шуме својој тетка Соки.

29861630
* * * * *
Борислав дуну у руке не би ли их мало загрејао. Мрмљао је док је улазио у велику борову шуму. – Ех, да ми је сада мој деда уз мене, лако бих ја изашао одавде. Утом поче да пада снег. Небо се видело још увек, али није било никакве светлости у даљини, шума је била непрегледна. Очи су му биле сузне, ваздух је био врло оштар. Нос му је био потпуно црвен.
-Боле ме ноге, већ дуго ходам. – рече за себе. – Морам да нађем неко место да се одморим.
Дечак је већ теже дисао. Склањао је шал са врата и испустио га је не приметивши. Гледао је у своје ноге, заправо, испред ногу.
-Досадно је. Уморан сам.
-Једно, два, три, четири…, бројао је стабла…девет, десет…
Избројао је око девет стотина стабала док није стигао на чистину. Застао је на трен и сео у снег јер није имао где другде. Изгледао је исцрпљено. – Колико ли још имам да идем до вароши по овој шуми, питао се дечак.
-Само да се не изгубим сада, Боже мој.
Паде му снег са грана на главу и у том тренутку Бора се придиже, стресе сав снег са одеће и тешким корацима се запути кроз шуму.
Протекло је неко време од када се одморио, а лице је почело да му се криви. Борало му се од страха. Осећао га је. Застаде у трену и погледа ка небу. Није могао видети Сунце – облаци су га били прекрили. Гледао је на све стране и ни у једном правцу није видео светлост даље од петнаестак метара. Вид му се мутио. Осећао се изгубљено. Панично је дисао, почео да се врти све док се није стропоштао. Срце му је куцало као лудо, вртео је главом као опседнут, као у грозници.
-Зар сам се изгубио? Хладно је, страшно је хладно!
Лежао је неко време у снегу, долазио себи, а крупне пахуље су му влажиле лице. Било је црвено као јагоде.
* * * * *
Ишао је спорије него раније и погрбљено. Уста су му зјапила, да би лакше дисао. Поново се појавише две креје изнад стабала.
-Ех, када би ме вас две водиле путем…, уздахну дечак, а креје закрешташе. Борислав покри уши. Уперио је поглед ка небу, али њих више није било.
И даље је ходао, ако се то и могло назвати ходом. Појео је све што му је била спремила бака. Ноге су га издавале, али је био врло упоран, и ишао је све даље. Колена су му клецала из трена у трен. Између сваког стабла јављала се нада да је то крај шуме, изнова и изнова…
Упорно је понављао себи да издржи још мало. Стално се храбрио, али је нада постајала све мања. Ишао је, бауљао. Ћутао је гласно, чуло се само његово тешко дисање. Смрзавао се, али је то била мања мука од тога да је нада да изађе из шуме нестала. Поглед му је био безличан. Већ више од десет сати је ходао. Смркло се. Страх је постао још већи, постао је опипљив. Свака мисао је била изгубљена и свака нова нада узалудна.
Сваким кораком је скраћивао свој живот петоструко брже. Предосећао је то, али је био само дете. Предосећао је, јер нико не може нити жели да каже, нити призна да му је крај близу. Цели његов дечији ум је постао несвестан.
Снег је падао све јаче, пахуље су постајале крупније. Успоравао је, хроптао. Његов глас, заправо, хроптање је било тако језиво да би се и медвед уплашио. Сваким новим кораком би пао, а једва се придизао. Мрак је обузимао и његову невину дечију душу, ширио се неумитно, а за пар сати само што није свануло.
Угледао је неку беличасту светлост у даљини. Тресао се – не од страха, већ од охрабрења да је свему крај. Наједном осети топлину како се шири његовим одвећ промрзлим телом. Успео је да се придигне, бауљао је према тој светлости коју је видео, која се губила, па постајала све већа. Није знао ни шта види, али је некако грабио ка њој. Дошао је до руба тог привиђења. Био је на коленима.
-Већ ван себе, прошапта:“Не могу више.“ Дошло му је да крикне, али није могао. Утом се тргну, схвати да је стојећи заспао наслоњен уз један дебели бор. Опет је дисао панично, унезверено гледао, дрзао се за груди, опипавао лице, главу. Био је у шоку. Био је леден и једва жив.
Свануло је. Наставио је да тражи излаз из шуме. После два сата је поново дошао до пољане на којој се одмарао. Схватио је да је ишао у круг. Пао је на колена. Дисање му се успоравало. Бивало је све слабије, готово једва…
Тело му је било као туђе, лице укочено. Из погледа је нестала свака живост и надање.
Ваљда сваком у последњим тренуцима дођу сва осећања и сећања, све слике и страхови. Плашио се смрти. Ускоро је и презрео као одрастао.
Пар тренутака раније је покушао да се домогне дедине шуме да би се вратио, али се није могао помаћи. Стењао је као беба, цвилео док је могао. Опет осети топлину како га обузима, Бора поче да се смеши, да шири руке у сусрет лепоти која је постојала само за њега тада. Утонуо је у сан.
* * * * *
Креје. Гракћу, креште. Облећу малу пољану усред шуме. Крештање се чује у даљини и стапа се са тихом језом пустоши. На Борислављево беживотно тело слетеше два врапца. То су Борини врапци из дворишта. Оставише по зрно. Отпрхнуше у трену. Дан као и сваки други – зимски дан, хладан. Јутро је. Јутро је…
* * * * *
-Јутро је! Устај, мали да идеш код тетка Соке у варош – викну баба.
-Хајде, спављивче, устај, рекох. Чека те деда да идете заједно – опет викну бака Ања док је будила Борислава.
Придиже се малени Борислав пошто отвори своје плаве очи. Смејао се, био је срећан. Није био сигуран да ли је жив све док га бака није загрлила.
-Све је то био сан, зимски сан – ускликну дечак док су му низ насмејане образе текле сузе.

(свим својим ђацима-путницима)

snowy-window

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s