Радован од Барселоне

Marina-Port-Vell-Barcelona

Има већ сада давно како сам завршио поморску школу и отиснуо се на двије пловидбе пре но што ћу завршити негдје на обалама Шпаније, међ’  тим дивним свијетом, темпераментом сличним мојим Которанима.

Укотвили смо се стотину миља јужно од Барселоне коју сам жарко желио да видим. Скакутао сам као дечак бојећи се да питам свог строгог капетана Бајковића за допуст да видим тај сјајни град. Често бих га псовао у себи, додуше, ја га нијесам ни питао, био сам убијеђен да та свијетла града нећу видјет’.

Никако нијесам разумјевао тај концепт сидрења и бивања у једноме мјесту иако смо штошта учили у поморској школи, али, вазда је то било објашњено мојим годинама. То сам доста касније схватио.

Осјећао сам се као конобар док су на наш брод долазиле делегације шпанских помораца или ми ишли у госте код њих, у њихове луке и на бродове. Сам себи сам био смијешан, али, што ћеш, нисам смео бити непослушан, а још гора казна би ми била када бих се вратио дома и стари ми сазнао да сам због младалачке објести био штогод кажњен. Додуше, рибање палубе нашега брода је била својеврсна казна, али смо ми млађи то морали радити. Било их је двојица који су тек угазили у двадесете године, Мире Шпиљић и Радован Радовић. Тај потоњи сам био ја. Често би неко лудо невреме донијело кишу посто бисмо завршили са рибањем, нерјетко је то било и два пута дневно. Често бисмо ми помињали сву родбину вјетру и киши, а често и капетану када није био ту. Остали смо у томе мјесту читавих двадесет дана. Мозак ми је стао размишљат’ о мојима дома колико сам био у досади и очајању јер ми се ишло у Барселону. Примјетио сам да нико од старијих морнара или официра није тражио тај допуст, па одлучих да се не правим много паметан. Била је то добра одлука, чак, једна од паметнијих у мом животу.

Имали бисмо увијек времена да одемо наплажу и уживамо људски, капетан је то јавно обзнанио, осим када бисмо имали смотру и послушање на броду уз те морнарске досадне визите. Ишао бих са Миретом. Он се купао, ја бих стајао до кољена у води и гледао ка сјеверу, ка Барселони. Остајао бих тако и по по уре, некад и цијелу, замишљајући и уске и широке улице, насмијане цурице, Ла Рамблу о којој сам ономад читао прије но што смо се отиснули ‘вамо. Мире је престао да ме зове да пливамо заједно. Довољно ми је било што ме је прије десет дана опрлила медуза по врату и грудима. Фалило је још само да ми стари казе како никад од мене официр бродски неће постати. Ја сам био у реду са тим, знао сам то, али сам се бојао да њега не изневјерим.

Некад бисмо ишли у неку од локалних кафана на њихова јела (бродска кужина ми се мало и смучила, искрено) и пива. Једном смо тако упали у неприлику када су нас пијане избацили, Мирета избили по глави, а мени поцијепали кошуљу. – Куд ћемо овакви пред капетана? Рекох колико утекосмо. Мире је псовао држећи се за главу. Утом дотрча једна дјевојка носећи новчаник који сам био заборавио у локалу. Схватих да је то новчаник који ми је отац поклонио за осамнаести рођендан, па се захвалих задиханој дјевојци – Хвала ти најљепше! Нисам ни примјетио када је остао на столу, рекох и лупих се по челу кад схватих да не могу на свом причати са Шпањолком. Дјевојка се насмија (а осмјех јој је био прекрасан) и рече:”Не брини, разумијем ја све!” Ја сам ти из твојих крајева, ту из Залива.

Бленуо сам у њу као да је неко чудо. Трептао сам ка’ да не умијем говорити. Сабрах се мало и кад хтедох рећи још нешто, она само шмугну иза зида ка локалу из којег смо управо излетјели. Пожелех да се вратим и нађем је, али то није било паметно. Оно лоше нас је чекало на броду. Како смо се пели уз брод, имао сам осјећај да ћу се унередити. Само сам замишљао оног Бајковића како нам смишља неке луде казне и пише писма родитељима. Ајој, мајко!

Имали смо среће, јер је те вечери био на стражи један млађи официр који се само насмијао. “Капетан шета на сваких по уре. Бјеж’те брзо”, рече нам.

Мире заспа колико дотаче кревет. Ја сам и даље дисао убрзано. И даље сам мислио о оној дјевојци прекрасног осмјеха. Убрзо је и зора сванула.  Не морам ни рећи колико ми је то рано устајање тешко падало.

Устајање је било у шест часова. Сви смо за десет минута били на палуби у строју. Капетан Бајковић би обично само поздравио и подјелио задужења, али је матори лисац предосјетио да се нешто било закувало. Прође једном испред нас тридесеторице, загледа се у нашег бродског дебелог кувара којег је увијек задиркивао како му је кошуља вазда тијесна. Мирета и мене је само погледао као нехајно. Помислили смо да је опасност прошла, али је матори све снимио, мене свог никаквог, а Мирета избијеног по глави. Шетао је тако неколико пута све уздишући и накашљавајући се као да ће нешто рећи. Није тај хтио ништа да каже, само је схватио колико смо се у тим раним часовима презнојавали чекајући његову паљбу и казну. Не, ово је била својеврсна казна, то његово шетање и наше знојење. Почео је да се смјешка јер смо били као покисли а морали смо гледати право у досадну пучину. Опсовао бих ја штогод, али би ме овај бацио у море без размишљања. И коме бих се ја ту жалио, капетанија у Котору, неки виши официр нема појма што овај чини, а искрено није он био лош човјек, само је био дрндало, И то строго дрндало. Помислих “хвала вам родитељи што сте ме васпитали да се не буним, сада бих пливао ја назад на риву”.

Знао је Бајковић да ми неће пасти на памет да идем више по шпанским кафанама, али, погрјешио је мало. Пало ми је то на памет колико нас је распустио. Имали смо три дана до поласка назад, а ја реших да нађем ону малу из мога краја, макар ме локалци пребили и вратили капетану да се наслађује.

kotor

Сваки час сам ја био на истој оној плажи док се Мире купао. Наравно, стајао сам до кољена у води и гледао ка Барселони, заправо, у том правцу је била и она кафана у којој смо били. Не да сам изгорио, него, би се Бајковић смијао као луд видевши ме како идем као робот док скривам опекотине. Псовао сам га у себи страшно.

Хтио сам ја да напишем какво љубавно писмо оној малој, али нисам знао гдје ћу је наћи. Посљедњега дана се одважих и отиђох у онај локал батинашки да је потражим. Стајао сам међу цвијећем у башти локала неких двадесет минута све гвиркајући. Одједном нешто ме пресјече, неки глас иза мене:

-А ти то неког шпијаш или си тако срамежљив? Створила се баш та мала прекраснога осмјеха. Сада је била страшно озбиљна.

Збуних се на кратко, погледах у лијево, па у десно, тражећи неку ријеч, какав спас, па повиках:

-А, не, вала, ја сам ти гледао у правцу Барселоне, ништа друго.

Гледала ме је продорним очима. Почех да се знојим и црвеним. Наједном прасну у смијех. Смијала се неколико минута. Ја сам био у шоку, би ми и непријатно.

-Да, да, И ја тако гледам вазда у правцу Барселоне, како да не.

Све је било јасно, нисам имао куд, а она ме срећом ништа више није питала осим да попијемо пиће у тој истој кафани. Седели смо неколико сати, а ја овога пута не добих никакве батине, додуше, нисам се ни опио овог пута. Мире ме је тражио по плажи. Снимио сам га издалека, али нисам желио да се јавим. Превише ми је било лијепо.

Неколико пута смо заћутали само гледајући једно у друго и смијући се очима и душама. Заљубих се као клинац (неважно је скроз што и јесам био клинац тада). На крају дана јој рекох како се нећу враћати на брод. Пожелио сам да останем заувијек ту са њом. Баш ништа нијесам размишљао у тим годинама. Вала, ни у овим, никада се срцу човјек не научи. Једино што умијеш је или да волиш или волиш себе. Ја сам вазда био глуп за ово друго.

Само ме је страствено пољубила и рекла:”Иди на брод. То је твоја дужност. Само иди”.

Пољубила ме је још једном, окренула се и отишла. Ја сам остао у мјесту и пратио је погледом. Зашла је у правцу драге ми Барселоне. Бајковић се сада није смијао када се попех на брод. Као да је предосјећао да није тренутак. Није ни било битно, али, хвала му на томе.

Вратили смо се дома. Једва дочеках да видим свој стари Котор. У луци су ме чекали родитељи. Били су тако срећни и поносни. Ја сам био тужан. Био сам превише заљубљен. Зарекох се да се више нећу заљубљивати, само ћу једном до Барселоне да ме мине жеља.

Ево, и сада стојим испред куће, поглед ми блуди ка пучини док шапућем:”Једног дана ћу те наћи тамо далеко, видјећу и тај прељепи град, не звао се ја Радован Радовић”. Разне мисли су ми цвјетале главом, чак помислих како је дивно то кано у стара времена звати се по неком граду. Моје би име засигурно било Радован од Барселоне.

Утом, подвикну ми неко иза леђа:”Опет ти о тој малој и Барселони, Радоване?”

Пренух се и почех да гунђам себи у браду. Уђох у кућу и у пролазу пољубих своју драгу жену прекраснога осмјеха. Смијала ми се као онда на плажи гдје смо се и упознали. Исти звонки звук је имала. Смијао сам се и ја. Никада нисам видио Барселону. Није ни било битно. Котор је имао нешто љепше.

(За осмјехе пуне љубави)

daaa

Advertisements

5 thoughts on “Радован од Барселоне

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s