Зоја (Живот)

e9d848335c49f0eb7a5d4e452cf449ff61aaac7dfe5f2c1146c4c41e55d30d7d

Пробудио сам се као из коме, као да сам спавао месецима, можда и годинама. Био је неки давни децембар или јануар, можда и јун, не сећам се. Све ме је болело, бар сам имао такав осећај као да сам преспавао много лета, заљубљивања и сикирације успут. Лагано сам се окретао, колико сам могао, освртао се око себе, све је, некако било бело, само неко стакло испред мене је стајало као зид, нека хартија, види се дотрајала, као да је стара колико и то моје спавање. Вид ми је помало био замућен, да засигурно сам овде био много времена. Једва сам могао да читам. Личило је на мој рукопис. Читао сам несигурно, почела су силна сећања да се буде, да навиру емоције. Писмо мојој малој Зоји. Нисам сигуран како се оно тако давно написано створило овде поред мене, тако приметне старине, а хартију као да сам могао да намиришем тако дотрајалу, и даље је носила тај мирис којим сам сигурно био напарфемисао ово писмо. Склопио сам очи на пола читања, замишљао сам је крај себе, њену дивну косу, имао сам осећај да ми је све време света доступно, као да ништа не постоји осим те белине око мене, и тог неког стакла у које сам све више гледао. Нисам могао да разазнам шта се налазило иза њега. Оставих писмо, мало се примакох, али ништа нисам могао да видим. Вратих се два корака унатраг, наставих да читам. Сетих се да сам имао неке погрешне изборе у животу са несагледивим последицама, сетих се туча и лагања, тако безочног, превара свега могућег. Сетих се да сам некада и негде пребрзо возио и… Често жмурио на туђе злочине.
Сетих се да сам много пута могао да помогнем сиромасима, многим унесрећеним породицама, да сам исмевао свачији труд сматрајући све то непотребним и пролазним.
(Наравно да нисам ни могао да наслутим шта је овде пролазно, а шта је Добро)
Бујица емоција ме је стресла док сам читао нешто што сам написао мојој малој и дивној Зоји:

Насмејем се небројено пута, а бројим само до хиљаду. Осмесима подерем ту твоју крљушт која ми израњави руке. Превијем руке срцем, испружим их ка теби и загрлим те као никада до тада.
А, ти се смејеш чак и када као нећеш. Осмеси ту твоји зраци. Сјаје и заљубљују ме по четрнаестохиљадити пут и неких пар стотина преко, али то “ситно” не бројим. Увек заокружим срце целом хиљадом погледа и надутих груди. Бијеш по њима. Удараш. Груваш. А, ја појачавам бас на том снимку срца.
Када немам шта да ти дам, чиме да те окитим и усрећим, ја скинем све са себе и продам Циганима за неколико динара, одем до трафике и купим лизалицу. Поједем је док дођем до тебе и скупим хиљаде шокираних погледа успут.
Носим кожну хаљину и није ме стид, јер, ти си ме оголила изнутра, ушла кроз кључаоницу моје закључане душе и мога срца, упознала свој нови дом!
Пред тобом стојим ја, само ја. Носим ти букет прекрасних осмеха и непоколебљивих речи у очима.
Ћутим, чекам, Волим…Те.
Прочитао сам седам, осам пута писмо које сам јој одавно био написао. Стегао сам га снажно, залетео ка том стаклу, лупих коленима и лицем. И даље нисам могао ништа да видим. Почео сам да се присећам свега, целокупног живота. Чак и живота пре живота. Једино нисам могао да се сетим ко сам ја.
Нисам могао да нађем себе. Осећао сам се изгубљено. У тим тренуцима је почело да се бистри иза стакла. Били су силни зраци сунца тамо, оцене у школи, строги учитељ, магла, друм, алкохол, одела и кравате, луде ноћи и тешка јутра. Тамо сам могао да видим, чујем и осетим набој тела, смех и вику, боје шнала у косама деце која су се играла у парку поред моје куће, мирис пролећа. Тамо сам видео и Зоју. Тамо сам видео Срећу пре него сам изабрао погрешно и опет и опет погрешно. Видео сам своју душу. Осетих да ми је у том тренутку постало хладно. Уплашио сам се. Чуо сам гласове који су били све гласнији и бројнији. Запуших уши, очне капке сам стезао желећи да све утихне.
“Стисни то!”
“Хајде, шта чекаш?”
“Устани!”
“Имаш обавезу!”
“Устани!”
“Устани!”
“Устани!”
Све је пуцало и вриштало. Вриснух и пренух се из нечега. После десетак секунди схватих да сам сањао. За мене то није био сан, већ опомена. Неко је о мени бринуо више но ја сам о себи и другима.
Смиривао сам дисање. Добио сам нову шансу, шансу за онај Живот пре живота.

(Свој нашој деци)

f2e30a3f4be547d96b8d97ba6b44e16a293381ffc42a31afee3413223a5d325a

Advertisements

5 thoughts on “Зоја (Живот)

  1. …divno…podsetilo me na jednu drugu Zoju…na imati pa nemati…na borbu i upornost…na samo jedan zivot koji treba iskoristiti do maksimuma…jer tesko je dobiti drugu sansu…

    Like

  2. …divno..podsetilo me na neku drugu Zoju..na imati pa nemati….na borbu i odlucnost…na to da imamo samo jedan zivot koji treba maksimalno iskoristiti…jer tesko je dobiti drugu sansu….

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s