Спајање светова

1 bus

Обриси његовог тела и грчење мишића у полутами собе су изазивали страсне надражаје њеном бићу. Није могла да му се отргне, крајњем искушењу, његовим додирима и страственим пољупцима, а није ни желела. Као у црно-белом филму испрекиданих кадрова и уздаха се присећала свега возећи се у мемљивом аутобусу на линији Параћин – Јагодина, враћајући се од свог момка Милована. Све, горе поменуто је мамило незадрживе осмехе, понекада би склањала косу са лица и брисала сузе потпуне радости и узбуђења као што никада није осетила до тада у животу. Остали путници су избегавали да седну до ње, чинило им се да није своја. Заправо, и није била, била је потпуно предана Миловану ког је упознала пре само четири месеца, случајно на улици, но, то је сада већ друга и дуга прича.
Милован је био рвач, имао је двадесет седам година, четири више од ње, тамнопут, снажне грађе, не превише дружељубив и отворен, све до сада. Неко неписано правило је да права жена учини да дечак постане мушкарац, а мушкарац да жена процвета. Јована је цветала наочиглед свих у њеном окружењу. Њена светла коса и нежна пут је правила места још светлијој коси и радосном духу. Као да је постајала девојчицом срцем, а бивала је права, млада жена.
Пре но што је стигла на станицу, њена сећања стара целих пола сата су измамила смех, само њој знан зашто док су је неки погледали у чуду. Није се обазирала. Те мартовске кишне вечери ју је чекао отац на станици држећи кишобран. Гунђао је себи у браду што његова мезимица има момка у кога се толико заљубила, а дипломски рад је одлагала већ два месеца. Њему је то било довољно да буде против те везе. Престаде да гунђа и само приђе, загрли своју кћи и пођоше кући.
Ушавши у кућу, скочи до мајке, загрли је, пољуби и оде у своју собу.
“Јована, дођи да вечерамо”, узвикну мајка за њом, али, она је већ била у свом свету. Седела је на поду наслањајући се на кревет, мирисала је дланове, руке, своју одећу. Све је мирисало на Милована, на њих двоје, на један свет у који је улазила без имало страха, напротив, ово је био њен свет. Прави свет у коме су живели је улазио у свој страшни час, у час таме. Они су били превише заљубљени да би ишта видели, али већ сутра када су се састали и пошли у локални клуб где су долазили сви жељни ђускања, прекиде их звук сирене. Музика одједном стаде, сви престаше да играју. Гледали су у плафон клуба као да се небо кроз њега може видети, потом на пар тренутака се сви гледаше међусобно и у року од пола минута сви изјурише на улицу, неки трчећи, грабећи оно што им је било на дохват руке. На снази је била ваздушна опасност.
“Свануо” је двадесет четврти март те последње година другог миленијума.
Милован зграби Јовану и трком пођоше ка њеној кући. Отац ју је већ тражио по улицама око њихове куће, сав устрептао. Кроз десетак минута, била је испред куће, где је стајао њен отац Властимир.
“Јесте ли ви нормални, где сте до сада?” заурлао је Властимир показујући више но очигледни страх, али и одбојност према ћеркином момку, заиста, ничим изазвану.
“Одмах смо крену…”, покуша да се одбрани Јована, али ју је отац прекинуо понављајући:”Улази у кућу одмах”.
Властимир угура у кућу Јовану која је безуспешно држала Милована за рукав и вукла га за собом. Отац презриво погледа са врата у Милована пре но што их снажно залупи. Милован је стајао неколико минута потпуно миран гледајући у та иста врата. Није обраћао пажњу на то што су се до малопре свуда чуле сирене, на то што се страх ширио целом земљом. Окренуо се и пошао пустим улицама назад кући. Имало је двадесет километара да се препешачи, никакав превоз више није функционисао. Ретко коме би то пало на памет у нормалним условима, а сада када се стрепело за голи живот је то била самоубилачка мисија. Ретки људи који би се усудили и да гледају кроз своје прозоре би били у неверици, као да су угледали авет или саму Смрт. Корачао је полако. Њега кући нико није чекао, родитеље није имао. Имао је само Јовану, али је смутно време имало друге планове.
После само неколико дана му је стигао позив да се јави у војну команду. Пре но што је отишао за Ниш, где су га били распоредили, покушао је да види још једном своју драгу. Отишао је до Јагодине, али никога није нашао. Распитао се код њених другарица, пошто се ни на телефон нико није јављао. Оно што није знао јесте да је Јованин отац имао неке везе у аустријском посланству, познавао је одлично самог секретара аустријског амбасадора преко ког је средио визе за своју породицу. Отишли су из Србије у најгоре време. Разлог је био очигледан. Узалуд је Јована плакала и говорила оцу да га мрзи, да је нечовек, да је могао и Милована да поведе. Отац је само ћутао, понекада би проговорио да само чува своју породицу.
За то време, Милован је био у околини Ниша. Нико тада у земљи није ни знао против чега и на који начин се бори, то је било очување живота пред уништитељном силом. Разлози нису били битни. Живот је био императив, а тих месеци је имао тако малу цену.

hurt
Средином априла је гранатирано све могуће постојеће у Србији, падале су гранате и касетне бомбе које су имале одложено дејство. Било је касно поподне када је пројектил погодио фабрику у сред града. Сви су се дали да извлаче преживеле, међу њима и млади војник Милован. Улетео је у рушевине, склонио дрвену греду да би дошао до затрпаних људи и извукао њих двоје који су за чудо преживели. Носио их је полусвесне на раменима на чистину. Одједном, пролазећи дрворед недалеко од рушевина фабрике, нешто севну, пуче и обори их сво троје. Била је то једна од касетних бомби. Двоје мученика које је Милован носио су се држали за уши, један човек беше ослепео. До њих дотрчаше још четворица војника и понеше их трчећи назад бојећи се још неке детонације. Следеће две недеље је Милован провео у болници. Имао је два шрапнела у левој бутини и велику бразду посред лица – од ока све до вилице, део метала му је оставио велики ожиљак. Он, као и многи други, сањао је престанак овог пакла, сањао је своју малу, плаву.
Дошло је и лето те хиљаду деветсто деведесет девете, престало је бомбардовање, а Милован је још био на рехабилитацији, јачао је ногу и привикавао се на свој нови изглед. Његова природна хладноћа је сада долазила до изражаја, скроз је избегавао људе, чак је терао и сестре у болници од себе које су биле ту да му помогну.
Почео је и трећи миленијум. Свуда је владала нека еуфорија уз извесну дозу нелагоде шта носи ново и какву пошаст. Миловану није донела ништа. Јована је била све, али је остала у Аустрији све време немајући никакав контакт са људима из свог краја. Прошло је пет година од последњег дана који су провели заједно. За њом су јурили многи мушкарци, Милована ниједна девојка није ни погледала више од једном, та бразда на лицу је била одбијач, а нико није ни знао да ју је зарадио спасавајући људе.
Средином 2004. године, Јована је дошла у Србију први пут после бомбардовања. Њени родитељи су остали у Аустрији. Живот у другој земљи је било нешто превише за њу, ионако је тамо отишла против своје воље. Прве две недеље је била у свом родном граду, обилазила старе пријатеље, често седела и сама на клупи у парку присећајући се свега лепог до пре 5 година. Једног суботњег поподнева је отишла до Параћина, чисто из знатижеље, више да се присети лепих тренутака него што је ишта очекивала. Време је учинило да ју је страх држао далеко од Mилованове зграде, колико год волела да га види. Пролазила је истим улицама којима су шетали, застала на кеју испред цркве Свете Тројице, па продужила дуж Црнице. Изненада се опет сетила мемљивог аутобуса којим се последњи пут враћала кући, смејања и устезања ногу при помисли на Њега, његове додире, његов начин разговарања погледима, са врло мало речи, са превише жеље. Опет се гласно насмејала и пребацила своју светлу косу на страну и шаком прекрила усне као да стид говори из ње. Утом се неки човек пренеражено окрену и оштро је погледа. Њен стид је долазио до изражаја. Осећала је као да тај човек, незнанац може да прочита њене мисли и види њену огољеност пред неким далеким човеком.
Она је скривала свој поглед, да је могла њиме би пробила бетон стазе којом је ходила и пропала у исти отвор. Незнанац је знатижељно прилазио. Није му било ништа необично што га млада жена није гледала, одавно је био навикао на скретање погледа са његовог лица.
“Молим те, склони се”, рече Јована уплашено. Мушкарац стаде, слеже напета рамена и дубоко уздахну.
“Извините! Само ми се учинило да сте неко кога знам”, одговори правдајући своју знатижељу. Незнани човек окрете своје избраздано лице и пође назад својим путем несигурним кораком. Јована се трже, учини јој се позната тај глас овог незнанца, дотрча до њега, стеже га за руку и малтене гушећи се хтеде да изговори нешто, али јој запе у грлу. Стајали су тако као залеђени, једино је њену ешарпу вијорио ветар и превлачио је преко лица тог човека. Јована је стезала све јаче бивајући у неверици да види тог свог човека. Милован се насмеја и рече јој – Ја сам, можеш слободно да ми пустиш руку.
Једном сам ти пустила руку одавно. Сада немам намеру да учиним исто – одговори му испрекиданим гласом.
Спајали су се изнова, изнова упознавали, приближавали своје светове и чинили да су слике које су биле живе свих ових година постале још живље. Јована се потпуно приближи том свом човеку, нежно дотаче ожиљак по том “њеном” лицу и поче да љуби исти. Љубила га је на начин како мајка љуби повређено дете, како сестра љуби брата ког није одавно видела, како љубавница љуби свог мушкарца, како га је љубила пре пет година, искрено и предано. Није престајала да га љуби. Стегла је његову шаку и само кроз осмех изговорила – Води ме.

130c0e1016da32ecd0dcfa95e161729635c72e02ffb0e9cfd32fff9dbfb4a4c2

Онима који (се) траже.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s