Устајање

26b514b4189f740a7b73ffffa915ef51010564f4f46444f6a052fb8ab14ae174

“Лазаре, устани!” (Јн 11,43)

Кренуо сам из канцеларије на час носећи дневник када сам чуо колегу музиколога како пева са ђацима “Востани Сербие”. Застао сам на неколико тренутака испред учионице осмог разреда, савио главу и дао се у неке мисли. Отворих врата учионице, сви ђаци устадоше. Нисам ни уписао час, само положих дневник на катедру, седох на исту, ђаци већ упиташе: “Наставниче, шта данас учимо?”

-Данас немамо класичан час историје, данас говоримо о животу, рекох док ми се мелодија песме и даље вртела у мислима. Вратила ме је у младост, у Херцеговину одакле сам дошао за време страшних деведесетих.

Гледао сам ђаке као своју децу, очи су ми биле испуњене сетом и давним болом.

-Имао сам много пријатеља док сам живео у Херцеговини до деведесетих година. Неколико година пре рата сам проводио најлепше лето живота са пријатељима. Неки од њих су били Милићевићи. То је била једна свештеничка породица- отац породице је био свештеник, његов покојни отац је био исто, а син Растко је управо завршио средњу богословију и уписао факултет.

Лето смо проводили на обали Саве, пецали, купали се по цели дан. Растко је био мој друг од када знам за себе, одрасли смо заједно, били у истом одељењу осам разреда. Онда је он уписао богословију, а ја гимназију.

Лето је прошло, чини ми се, никада брже, и негде на почетку јесени када сам се спремао за пресељење у Сарајево, где су ми почињале студије, једног уторка покуца Растко на врата. Отварајући, видех му озбољан израз лица. Као да сам слутио нешто, упитах га- Је ли све у реду?

-Да, одлично је, само… направи паузу, прогута “кнедлу”, осмехну се и рече- Имам неку бољку, чудно се зове. Ћутали смо обојица. Доста дуго смо ћутали. -Замисли, молим те, ко још даје назив болести по животињи? Насмеја се Растко док му је подрхтавала вилица. Ја сам и даље ћутао. Стадох са причом, ухватих ваздух док сам посматрао ђаке- гледао сам разумеју ли шта им говорим. Сви су пажљиво слушали.

-Сабрах се мало, па рекох: “шта кажу лекари?”

“Хм, шта кажу! Кажу да ово што имам галопира. Немају ти они појма. Ето, видиш да њима су животиње и болест једно исто”, рече Растко као да се тако бранио од болне чињенице да смо управо провели задње лето заједно.

Болест је дошла, као и увек како то бива, неочекивано. Уз то, тако је брзо узнапредовала. Његови родитељи су чинили све што је било у њиховој моћи, отац се молио непрестано. Негде пред крај јесени, био је прикован за кревет, није више устајао, тешко је говорио. У почетку, долазило је доста пријатеља и рођака, временом се број људи који су га обилазили доста смањио. Људи, као и животиње, нањуше смрт, уплашесе и нема их , као да се крију. Бивао сам сваког викенда кући и бринуо о свом најбољем другу са његовом породицом. Каткада бих остајао и неки дан дуже, на уштрб предавања.

Био сам тако тужан. Пред крај новембра сам седео крај Расткове постеље и причао му како је у Сарајеву, какав је студентски живот и да чим прође ова зима и њему буде боље, видеће и он Београд и свој факултет. Често би ме тада погледао као какво дете које не зна шта говори. И сам сам одлично знао да причам којешта, да и себе обмањујем, али ми је то требало, желео сам да верујем.

Рекох му молећиво: “Молим те, не предај се.”

Гледао ме је благо, готово радосно и сасекао ме: “Па, ја се не предајем, молим се Господу. Све је до Њега. Не треба мени други лекар. Чак и ако…”, застаде на кратко, па доврши, “чак и ако ме не буде овде више.” Вилица ми је зјапила колико сам био у шоку. Сигуран сам да ја ово не бих ни смео да изговорим. Дивио сам му се на толикој вери и снази.

Тешко је говорио, али, пред сумрак се мало придигао и запевао чувено “Востани Сербие”. Сви смо били у чуду, кожа ми је вриштала колико је била најежена. Осећаји милине, узвишеног и страха су се мешали. Растко је умро држећи оца и мајку за руке, тешећи их. Било је то мало иза поноћи. Јецај се ширио кућом. Ја упалих свећу уместо оца. Држао сам се по страни. Сузе нисам ни брисао.

-Страдао је пре самог страдања свих људи на тим просторима, прекидох на кратко причу, обраћајући се ђацима.

На сахрани је било много људи, било је више од десет свештеника. Све је било у црном, само је небо светлело, као да је био летњи дан. Сви су плакали, чак и свештеници који су појали. Чинило ми се да сам у неком трену заборавио да смо на тужном скупу, учини ми се да ми њихово појање приближава Самог Бога. А, Он је био близу неком другом.

Опело се завршило и кратак помен, а људи су стајали над гробом ћутке још неколико минута. У неком тренутку када се у мислима опростио од свог детета, отац Вукашин пође испред свих и громко запева песму “Востани Сербие”, пођоше за њим свештеници и остали народ, почеше један по један да певају, поче да се пролама текст дивне песме. Гробље је одзвањало неком необичном радошћу. Све се утишало осим народа који је певао непрестано. Ишли смо путем назад, и ја сам певао. Плакао сам и певао. Небо је светлело као да је било хиљаду ватри на Њему. Бог је био близу некоме овог трена, био је уз своје драго чедо.
Звонило је за крај часа. Неколико минута смо сви седели ћутећи у учионици, нико се није усуђивао да устане, нити колега који је требао да има час после мог да уђе у учионицу. Лекција је отворила нова поглавља и заокружила стара.

“Сада се пробуди!”

(свим страдалницима)
ae8ff9a02ed826c1b2f2c291465f8c1df1eec21db440ce1df9baa847779975a4

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s