Нјаро

images

1730. године је мноштво сточара кренуло из своје постојбине, са севера Кеније јужно, у потрази за новом земљом и новим пашњацима за своја многобројна крда стоке и стада оваца. Било је то племе Масаи народа. Сви су били високи, скоро сви су носили дугачко копље и штит, на сваком ратнику лавља кожа, а младићи су носили руно овце. Ратници су морали сами да убију лава и огрну се његовом кoжом. Носили су дугу косу сви до једног. Жене су имале кратку косу, ишле су поред стоке и певале. Стоке је било толико да се чинило да су Масаи ишли поред тамно браон реке којој се није назирао крај. Путовали су по 12 до 15 сати сваког дана. После много година нових домова, дођоше до Великог језера. Угледавши идеалну земљу, племенски вођа Лемуаник викну из свег гласа: „Дом!“ Ратници сви као један дигнуше копља у вис, а жене закликташе, сви почеше ритуално да скачу у вис. Стока се умири потпуно. Масаи брзо почеше да граде колибе од прућа, блата и балеге. Увек је мало пропуштала светлости. Поставише неколико десетина чувара стоке које је било свуда, недалеко од насеља. Било је по сто грла стоке на сваког члана племена, а њих је било преко 30.000. Жене су радиле целог дана, док су мушкарци одмарали, играли ритуалне плесове и вежбали. Били су чувени ратници колико и сточари. Лемуаник убрзо доби унука коме даде име Мбирару. Цело племе је славило 3 дана, ватре су гореле, клала су се говеда, пила крв и млеко у част рођења будућег вође племена. Лемуаник је умро 10 дана после славља. Масаи почеше да се свађају међу собом, пошто Лемуаников син Санкале није био чврстог става као његов отац, био је повучен, он је чекао тренутак да његов син поведе племе. То су и остали чекали, одлазак са великих вода. Свако је желео власт, а плашио се да је узме. Плашили су се освете Енкаија, свог бога. Када је Мбирару навршио 16 година, послаше га далеко од племена. Дадоше му само копље. Носио је овчију кожу као одећу. Поједини ратници су му се подсмевали, углавном јер су му и завидели. Многи су се надали да се не врати, да не положи испит зрелости, да га докрајчи нека звер у савани. Мбирару их погледа усијаним очима, окрену се ка мајци, поклони до земље и пође. Његов тихи отац Санкале је ишао са њим иако су остале племенске старешине гунђале. Носио му је мало воде и млека. Недељама су пешачили источно од Велике воде, видели свакојаке животиње које су мигрирале у непрегледном броју. Остајали су тако запањени док су посматрали зебре, антилопе, гнуове, било је свуда и дивљих звери које су вребале. Понекад би уловили неку ситнију звер и јели њено месо, требало је издржати напор пешачења по савани. Спавали су под крошњама акације. Мбирару и Санкале су на смену спавали у чували стражу, пазећи да не наиђу лавови. Једне ноћи су обојица заспали пред зору не могући да издрже умор. Поче крошња да шушти, да вибрира тло. Скочише обојица као опаљени громом, у секунди су чували један другоме леђа упртим копљима у вис. Схватише да су имали „госта“. Била је то жирафа, хранила се лишћем облакасте акације под којом су они били заспали. Почеше да се смеју, лакну им што им је Енкаи послао једном питомо створење. Они су тражили дивље, потпуно дивље, тражили су господара саване. Није прошло много дана до сусрета са лавом ког је Мбирару тражио. Били су близу планине из које је куљао дим. Издалека су посматрали то чудо које је ноћу светлело. Обојица се уплашише, али тихи Санкале му само рече: „Идемо, сине мој. Без лава се не враћамо.“ Прошло је још три дана док се нису сасвим приближили тој ватреној планини. Прескакали су усеке у земљи којих је било свуда око планине. Мбирару застаде да убере бобице, скупљао их је за обојицу. У том трену, из грмља излете лав и скочи на Санкалеа.

Lion Running

Уједе га за леђа два пута пре но што је успео да му врхом копља избије око. Лав урликну, Мбирару се трже, претрча стотину метара да би помогао оцу. Лав се већ био склонио иза грмља. Санкале погледа сина, ухвати га за руку. Знао је да му је крај близу. Мбирару је држао дуго свог оца који је искрварио пред сином. –Он је твој, прошапута му немоћни отац, стеже му руку и испусти дах. Мбирару је остао неколико сати поред тела свог оца, плакао је, туговао, туга прелазила у бес, бес у снагу која је куљала у младом Масаију. Устао је и погледом тражио лава који је видао своју рану у грмљу недалеко од младића. Јурнуо је у грмље тако силовито и храбро како само Масаи уме. У трену је спазио лава који је само стигао да рашири чељусти и прогура Мбираруово копље. Младић извади копље и опет га зари у већ мртву звер. Урликну уместо лава, урликну као бојни поклич. Није ни два корака направио у десно, када спази још једну звер, још већег лава како му се прикрада, спрема да нападе. –Не данас, процеди кроз зубе и залете се ка лаву. Животиња се затрча у његовом правцу. Мбирару се осећао пуним снаге, као да је и очева и лавља снага прешла на њега. Одскочи о један већи камен, скоро прелете звер, зари јој копље у врат и остави да се батрга. Мбирару је сео поред другог лава и гледао га је у очи како се гасе. Одлучио је да ноћ проведе баш ту, на бојишту, под црвеном планином. Целе ноћи је скидао лавље коже док су се хијене завијале и частиле се телом његовом оца. Оставио га је како је и био обичај у Масаија, тела покојних се нису сахрањивала, већ остављала зверима. Огрнуо се кожом другог, већег лава. Постао је ратник. Нико му то није могао оспорити сада. Пред зору је скупио камење на месту где је умро његов отац. Пошао је ка врху планине носећи на себи крзно једног, а у рукама крзно другог лава. Требало му је два дана избегавања црних врелих потока који су куљали да би дошао до врха. Ставио је крзно на врх копља и винуо га у вис одакле је исијавала ватра. Ћутао је задовољно пар минута да би онда изговорио гласно: „Ол Доинјо Ленгаи“- Божији дом. Мбирару је стајао гордо да би човек помислио да говори о себи. Сишао је са Божије планине сам, без икаквог страха, пун снаге, упутио се назад у своје племе. Чекао га је далек пут. Ходао је скоро непрестано, спавао је по два, три сата наслоњен на дрво акације. Звери су га обилазиле у широком луку. Лавље крзно којим је био огрнут је слало јасну поруку, његов ход и став такође. Није се ни освртао. Дете није постало ратник. Постао је господар саване. После неколико недеља пешачења стигао је близу Велике воде где је био његов народ. Гледали су га са подозрењем и неверицом. Само му се мајка затрчала. Пољубила је Мбараруа схвативши да је остала без мужа, а добила вођу племена и ратника. Била је срећна. Мбарару је гледао окупљене старешине и ратнике и најзад викнуо „Мааре.“ Окренуо се истог трена и кренуо истим путем назад. Хиљаде Масаија са својом стоком га је пратило видевши вођу у њему. Прошли су гомилу камења где је умро његов отац.Страхујући пролазили су поред планине Ол Доинјо Ленгаи и продужили пут још недељу дана. Дошли су у подножје планине белих врхова. Масаи су били запањени, први пут су видели тако нешто величанствено. Мбарару узвикну- Нјаро! Масаи почеше да скачу и певају. Мбарару се окрену ка својим људима и пободе копље у земљу – своју нову земљу.

335680_masai-13

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s