Прича о рибарима

mreza

„Симоне, јеси ли проверио мреже?“ – чуло се из суседне просторије мале, дрвене оставе. Чуло се гунђање налик потврди. Голобради младић уђе да би помогао свом старијем брату. Напољу је још увек било мрачно, чекали су се први зраци Сунца. Младићи изађоше из бараке носећи мреже. Били су још увек успавани, но, знали су да им је то био начин да преживе, другог посла нису имали. Млађи брат је певао успут док је старији углавном ћутао. Када би и говорио, чинио је то за себе – у браду. Зора је почела да се рађа са њиховим доласком на обалу језера где су обично ловили рибу. Отиснуше се и кроз неколико минута су већ били далеко од обале, скоро на средини језера где је и било највише рибе. Бацише мреже, храну и почеше да се већ полако удаљавају. „Мислиш ли да ће овог дана да буде боље, што се улова тиче?“ Старији брат је ћутао неколико тренутака док је веслао назад ка обали, затим проговори: „Да, имам неки јак осећај да ће нас данас обасјати неко јако Сунце. Да, биће добар улов!“ Млађем брату би мало лакше, насмеја се, одахну, јер већ неколико дана су им мреже биле празне, џепови још празнији, а стомаци нарочито. Извукоше чамац на обалу, увезаше га и пођоше кући. Успут видеше неки силан народ на улици како се тиска и говоре одушевљено о нечему. Симон приђе, чу пар речи да је стигао неки велики пророк у њихово село, али се брзо удаљи. Размишљао је како ће данас мреже бити пуне рибе. Његов млађи брат се мало задржа. Симон се окрену и викну: „Андреј, крени!“ Дан је постајао све топлији, све већа жега је била. Ко је био жедан, морао је до оближњег извора да иде и точи воду у камене или глинене ћупове. Што је већа жега била, то је све више народа било који су викали о којечему, скакали, поједини су певали, а неки су гледали и са подозрењем на сва та догађања. Симона то баш и није нарочито занимало. Он и Андреј пођоше на језеро, одвезаше чамац и пођоше да покупе мреже. Очи су им сјајиле од узбуђења, али и од страха. Небо им се осмехнуло. Мреже су биле препуне рибе. Браћа су се гледала радосно, умало не скочише у воду ос реће. Једва довеслаше до обале. Почеше да извлаче чамац на обалу. Осетише да им нешто заклони Сунце, те подигоше поглед. Испред њих је стајала витка фигура мушкарца у белој хаљини. Симон и Андреј су гледали нетремице ка њему. Нису знали ко је он. Пустише чамац и мреже. У том тренутку Симон рече Андреју: „Да није ово тај пророк о коме говоре целог дана?“ Андреј је и даље гледао у правцу човека који је сјајио уместо Сунца. Осетили су неко чудновато Божије присуство. „Ходите“, рече Човек, „хајдете за мном.“ Рибари пођоше за њим и не погледавши у своје пуне мреже. За рибарима пође цели свет.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s