Двоје

dark

Сетно је гледао у правцу њене куће. Гледао би неколико тренутака и потом би оборио главу. Избегавао је тај пут који га је враћао у прошлост, али, није могао стално. Издалека се видела, како би он рекао, „њена кућа.“ Издвајала се.

Било је хладно децембарско вече када се опет нашао на том путу који је водио до једне младе жене. Опет је корачао, а сваким кораком су му стопала све више бридела док се приближавао.

Смејали су се и грлили. Држали се за руке и говорили једно другоме да се воле. Не знам шта се тачно десило те хладне вечери, шта су мислили у гаражи која је послужила као склониште од ветра, али, тај млади човек је загрлио своју несуђену жену, своју праву љубав, прошапутао јој: „Воли ме. Само ме воли“, додирнуо јој нежне образе и намотао на кажипрст тек увијене локне њене дивне, дуге косе, и – отишао.

Испоручио јој је пун крчаг слободе и кренуо низбрдо до главног друма који га је водио кући. У неком тренутку је почео да трчи. Трчао је све брже, трчао је колико га ноге носе, повремено се освртао ка њеној кући као да га неко јури и трчао даље. Хладни ветар му је мазао лице сузама које су врела осећања истеривала из очију. Трчао је и плакао. Дотрчао је до краја пута, борио се са главом и срцем. Борио се за дах и мало снаге. Колена су му поклекла. Усправио се скроз и заурлао из свег гласа попут рањене звери коју напушта снага. Савио се до земље и открио небу своју рану, открио једину слабу тачку. Било је пар пролазника десетак метара даље који су се тргли, погледали чудно и са страхом журно продужили својим путем. Све је било пусто. За њега све.

Зауставио је такси и сео позади раздирљујући своју мараму и јакну док је таксиста чекао упутства. Дошао је до ваздуха, погледао кроз прозор и тако, празног погледа једва и да је изговорио своју улицу и број. Плативши вожњу, несигурно је изашао из возила, затетурао се као пијан и ушао у двориште. Затворио је капију и наслонио се на њу. Хладио се и испаравао је зној са његовог тела. Кренуо је у дугу шетњу ходником. Дуго и мучно је прелазио тих дванаест метара до кућних врата.

Вече као и свако, носило је страшне демоне мрака са којима се сада чак није ни борио. Допустио им је да га савладају и сломе, да му исисају и задњу кап снаге. Писао је док је могао и писао и писао јој. Обучен је легао на кревет и зурио у плафон. Био је потпуно изгубљен. Прозборио је у мислима „мој анђео и моје проклетство“ и тик пред  зору је заспао.

Ни један час није спавао када је, онако, смрзнут устао, скинуо сву одећу са себе и језиво хладног тела стајао потпуно миран испред иконе свог светитеља кога је славио и толико волео. Стајао је тако неколико минута док није и задња мисао утихнула.

s3

Огољен и душом и телом, пришао је, прекрстио се и пољубио икону, застао на трен и погледом десно потражио је њену слику поред књига. Пољубио је слике оних које воли те зоре и пре но што је чуо литургијско „Слава Теби, Боже наш, слава Теби…“, помолио се, суза му је склизнула низ образе, врат, а овај огољени човек је урадио поклон до пода и наставио: „Царе Небески, Утешитељу, Душе Истине…“

Постајало му је топло. Радост се ширила његовом душом.

„… и спаси, Благи, душе наше. Амин.“

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s